Реч уредника:
Поштовани читаоци,
добродошли на ову страницу коју сам направио са намером да,
изузетне чланке који су својевремено објављивани у часописима Толошки Погледи у раздобљу од пре четири деценије, поново по некој личној селекцији , дам на увид нашим младим теолозима а и свим љубитељима теологије. Чланци и студије су објављивали највећи теолози 20-ог века тако да је и од изузетне важности да се правећи једну паралелу са раздобљем од неколико деценија уназад, направи и увид о томе где се савремена теологија налази данас . Пошто ћу чланке објављивати у зависности од свог времена и могућностимолио бих вас да не замерите јер је ово тек почетак, а када дођемо до краја, ако Бог да, на овом сајту ће бити права ризница текстова ...студија..анализа...и чланака у свим правцима теолошким..историјским.. архитекуре и још много различитих области које је покрио, лично мислим, непревазиђени часопис "Теолошки Погледи".
Уредник сајта
протојереј Иван Терзић
добродошли на ову страницу коју сам направио са намером да,
изузетне чланке који су својевремено објављивани у часописима Толошки Погледи у раздобљу од пре четири деценије, поново по некој личној селекцији , дам на увид нашим младим теолозима а и свим љубитељима теологије. Чланци и студије су објављивали највећи теолози 20-ог века тако да је и од изузетне важности да се правећи једну паралелу са раздобљем од неколико деценија уназад, направи и увид о томе где се савремена теологија налази данас . Пошто ћу чланке објављивати у зависности од свог времена и могућностимолио бих вас да не замерите јер је ово тек почетак, а када дођемо до краја, ако Бог да, на овом сајту ће бити права ризница текстова ...студија..анализа...и чланака у свим правцима теолошким..историјским.. архитекуре и још много различитих области које је покрио, лично мислим, непревазиђени часопис "Теолошки Погледи".
Уредник сајта
протојереј Иван Терзић
Обраћању у Православље
бенедиктаца оца Плакиде Десаија(Placide Deseille),
објављеног 82 у " Теолошким погледима"
"Од бенедиктанца до светогорца "
МУЧЕНИШТВО КАО ПОЛАЗНИ ЕЛЕМЕНТ ПРАВОСЛАВНОГ МОНАШТВА*
*[1]
Предавање на Монашком
Симпозијуму сазваном од Митрополије Солунске, у Солуну (11—13 мај
1980), поводом 1700 година од рођења Св. Великомученика и Девственика
Димитрија Солунског.
Архимандрит Емилијан Светошрац,игуман манасгира Симонопетре
Ако би неко анализирао садржај душе која жели исихију ( молитвено тиховање), нашао би у њој многе позитивне, градитељске елементе , који и доириносе а и сачмњавају целокупни монашки позив. Да узгред наведемо неке од њих: Пакајање као жеђ је потреба душе. Онда, осећање детињкости, икoничности и сенкастог значења бића, појава и жељених ствари, тј· свега евета, који и није ништа друго до слика и подсетник једког другог, истински постојећег света. Затим, љубав Божја.
Па, цредпостављање свему Царства Божјег, ради којег се — да би се задобио Бог — све остало сматра за трице и за штету (αρ. Флб. 3, 8), чак и оно што је свето и од Цркве благасловено, као. напр. жена или муж, брак, деца, учешће у светском животу Цркве и активнаост у друштву, прповед, милостиња, 'свештенство, све друштвене околвости и обавезе, (итд. Тако, на пример, Св. Василије Велики забрањује монаху да жели свештенство; милостиња се оматра великим грехом за монаха, ако је чиии он сам; проповедање се сматра за егоизам. Све ово представља сасвим другагаије постављање и став од онога који постоји унутар целокупне пуноћe Цркве — да би се показало да Монаштво јесте преношење и прелаз у један други свет и другачију заједницу. Насупрот томе, стремљење ка усамљености, ка исихији, молитвеном тиховању и туђиновању, иао и жеђ за савршенством и обожењем —- ове то заједно сапостоји у свакој души која монахује или жели монаштво. Могли бисмо и многе друге овакве и сличне елементе овде да наведемо, који су својствени моиасмма, сходно њиховом знању, образовању, ионашању, нарактеру, животу и историји.
Међутим, елеменат когји никада не одсуствује из било ког монашког позива, и који врло јасио, онажио и богато покреће и побуђује читаво биће онога иоји жели монаштво, тај елеменат јесте мученичко схватање и уверење, јака жеља за страдањем, расположење да се трпи и страда, да се жртвује, да се умире из љубави према Богу, или да се на тај начин изразе најдубљи спонтани покрети своје душе и интимио богоискатељство, стално тражење свагда жељеанога Бога. Зато можемо рећи да хришћанин зато и иде у Монашпво да би по-стао мартис {= мучеиик) Христсов кроз многе трудове и подвиге и сузе и трпљење (или , како је ракао један Светогарац, „кроз многа трпљења"), то јест, како би то рекао св. Апостол Павле, кроз подношење жалости у многим невољама, у тамницама, у премногим ранама од људи и демона, у многобројним смртима (2 Ксцр. 11, 23).
Зашто је м-учеништво полазни и првобитни елеменат монашког звања и монашког живота? — Навешћу само три разлота, између многих других, да се не бих удаљио и прешао одређене оквире овог предавања.
I
Човек је од почетка, од свога иада осепио и схвапио да оно што се сматра проклетством, то јест одлука Божја да човек живи и ради у зноју лица свога, да рађа децу у мукама, да рај поново налази само „кроз многе невоље" (Д. Ап. 14, 22), да све то скрива велику љубав Божју и представља иачин и средство човековог другог стварања, тј. пресаздавања и препорађања палог и смртног човека. Сазревајући даље, човек је препознао у страдањима и у зноју, у боловима и чак у смрти једну изражајност коју у себи садржи мука и бол, као једну живу могућтаост да ступи пред Бога и да My открива и исповеда своју жеђ за изгубљеним обожењем. Другим речима, човек кије нашао други бољи начин да изражава своју жеђ за обожењем него баш бол и страдање за Бога.
Да, човек жели обожење, жели да постане Баг. Али, језик којим може да „заиште" (Јн. 15, 16) то васпостављање у божанско општење јесте језик жртве, иајживљи и најизражајнији језик „страдања" за Христа, за Царство Божје. Тако је мучеништво и страдање постало саставан елеменат душе човакове, такорећи урођени , јер саприродни јој елеменат, вештаство сједињујуће у одвосима са Богом. Човек тада већма воли Бога, већма се везује за Њега, а Богу се управо зато, „по економији" (= снисхођењу), рекли би смо, ничим другим не угађа тако, по речи Ов. Григорија Богослова (О Св. Кипријану, 14 PG 35, 1181) и по искуству осталих Отаца, као страдањем , трудом и муком, за што Он богато узвраћа животам, због наше добровољне смрти ради Њега.
Према томе, није могуће да нема порођајних болова у души која воли Бога, утолико пре је то у монашком позиву, који је девственичко рађање у утроби човека духа спасења (ср. Ис. 26, 18). Зато онај који жели подвижнички живот не успокојава се ни са једним компромсним стањем, већ се чврсто нада у достизање савршанства и одаје се на још веће подвиге и на још болнија страдаша. Зато његово мартирско .(= мученмчко) сазнање и осећање веома лако и удобно, са задовољством и са радошћу, креће се на сваки, па и на претерани бол и страдање, само да како Христа задобије.
Ми зато и видимо монахе да чине некад и велике претеране ствари, као на пример иоједини Светитељи да настоје да превазиђу и више од четрдасет дана неопавања, или да их чак и анђео са претњом нагони да једу. Видимо такође монахе Светагорце који узму да једу само једну кошчицу од рибе да би тако испунили разрешење на рибу. Видимо монахе, и данас као и некада, који дане и ноћи никада не седе нити лежу, док им чак и ноге не отекну, па ипак, и поред тога, од њих одише миомир и они не болују ни од чега. To је природни ток и живот човека који осећа и доживљава радост од жалости, задавољство од бола, али духовно задовољство, не само психолошко. Сама душа тражи да кроз бол и страдање отзрази и пројави свогју љубав према Богу, да живи у тој љубави. Ово уосталом примећујемо и у свакодневном животу човековом.
II
Али и духовни кореnи хришћанина воде га ка мартирију ( = = мучеништву) чим он зажели Бога, особито иа „побожном путу" подвижничког и „философсиог" живота божанског причастија, тј. у монаштву. Ако пак тο, то јест жеђ за изражавањем љубави према Богу кроз бол и страдање, ноои у почетку у души својај ма и само у повојима, онда то расте и разрасиа се у даљем доживљавању мо-ношког живота. Сами, дакле, духовни корени хришћанмиа ваде га ка љубави према страдању и мучеништву.
Сам је Господ наш, пострадавши и мучевички подневши крсну смрт, постао за нас „образац" (1 Петр. 2, 21), а ми се удостојавамо да „допуњујемо недостатке невоља и страдања Његових" (Кол. 1, 24), продужујући их и, на неки гаачин, чинећи их, у Цркви, присутнима и савременима, јер нам та страдања за Њега пружају милост и живот и спасење.
Великог Апостола Павла, као наравно и друге Апостоле, позвао је Господ показавши му „колико му треба пострадати" (Д. Ап. 9, 16), што показује да не би било могуће да My он буде апастол и ученик ако не би страдао за Њега. Та своја етредања Апостол Павле је свагда наводио као јасан даказ сваје апостолности, своје искрености и љубави према Багу, и она су сачишавала хармзму {= благодатни дар) иоји запечаћује и потврђује веру у Госпада (Д. Ап. 5, 41; 1 Петр. 1, 6). Заиота иам је даровано не само да у Христа верујемо, него и да за Њега страдамо (Флб. 1, 29). Према таме, веру на неки начин усавршава страдање, то човеково мартирско (= мученичко) сведачење, иначе овај постаје немоћан да љуби Бога и да My служи.
Обојица првоврхавних Апастола (Петар и Павле) запечатили су своје апостолство мученичком смрћу, тако место и Јаков, први по-страдали Апостол, и првозвани Андреј, а такође и првомученнк Архиђакон Стефан. По Св. Јовану Лествичнику, монах се и сматра за „онога који ходи путем Првомученика" {Лествица 4, 60). Пре свих ових пострајдао је већ, идући путем свих Пророка, свети Претеча Гасподњи Јован — образац монаха и „челник анахорета" (пустињака), по речи Јеронимовој. Старозазетни праведници, који су се патили „пo горама и пећинама и рупама земаљским" (Јевр. 11, 38), постали су прототипи монаха, својеврсни монаси пре монаха, и у Старом Завету ое га охваљују они који cy живели мужаствним и Mapтироним (мученичким) животом. Елеазар се назива „свештеним мужем" када „племенито умире у мукзма" (4 Макавеј. 6, 30). Као и сви хришћани од почепка, и монах, свакодневно проучавајући Стари За-вет и читајући Псалтир, одушевљава се да све више тражи Бога и ради Њега („умире по вас дан и ематра се као јагње за заклање")
Архимандрит Емилијан Светошрац,игуман манасгира Симонопетре
Ако би неко анализирао садржај душе која жели исихију ( молитвено тиховање), нашао би у њој многе позитивне, градитељске елементе , који и доириносе а и сачмњавају целокупни монашки позив. Да узгред наведемо неке од њих: Пакајање као жеђ је потреба душе. Онда, осећање детињкости, икoничности и сенкастог значења бића, појава и жељених ствари, тј· свега евета, који и није ништа друго до слика и подсетник једког другог, истински постојећег света. Затим, љубав Божја.
Па, цредпостављање свему Царства Божјег, ради којег се — да би се задобио Бог — све остало сматра за трице и за штету (αρ. Флб. 3, 8), чак и оно што је свето и од Цркве благасловено, као. напр. жена или муж, брак, деца, учешће у светском животу Цркве и активнаост у друштву, прповед, милостиња, 'свештенство, све друштвене околвости и обавезе, (итд. Тако, на пример, Св. Василије Велики забрањује монаху да жели свештенство; милостиња се оматра великим грехом за монаха, ако је чиии он сам; проповедање се сматра за егоизам. Све ово представља сасвим другагаије постављање и став од онога који постоји унутар целокупне пуноћe Цркве — да би се показало да Монаштво јесте преношење и прелаз у један други свет и другачију заједницу. Насупрот томе, стремљење ка усамљености, ка исихији, молитвеном тиховању и туђиновању, иао и жеђ за савршенством и обожењем —- ове то заједно сапостоји у свакој души која монахује или жели монаштво. Могли бисмо и многе друге овакве и сличне елементе овде да наведемо, који су својствени моиасмма, сходно њиховом знању, образовању, ионашању, нарактеру, животу и историји.
Међутим, елеменат когји никада не одсуствује из било ког монашког позива, и који врло јасио, онажио и богато покреће и побуђује читаво биће онога иоји жели монаштво, тај елеменат јесте мученичко схватање и уверење, јака жеља за страдањем, расположење да се трпи и страда, да се жртвује, да се умире из љубави према Богу, или да се на тај начин изразе најдубљи спонтани покрети своје душе и интимио богоискатељство, стално тражење свагда жељеанога Бога. Зато можемо рећи да хришћанин зато и иде у Монашпво да би по-стао мартис {= мучеиик) Христсов кроз многе трудове и подвиге и сузе и трпљење (или , како је ракао један Светогарац, „кроз многа трпљења"), то јест, како би то рекао св. Апостол Павле, кроз подношење жалости у многим невољама, у тамницама, у премногим ранама од људи и демона, у многобројним смртима (2 Ксцр. 11, 23).
Зашто је м-учеништво полазни и првобитни елеменат монашког звања и монашког живота? — Навешћу само три разлота, између многих других, да се не бих удаљио и прешао одређене оквире овог предавања.
I
Човек је од почетка, од свога иада осепио и схвапио да оно што се сматра проклетством, то јест одлука Божја да човек живи и ради у зноју лица свога, да рађа децу у мукама, да рај поново налази само „кроз многе невоље" (Д. Ап. 14, 22), да све то скрива велику љубав Божју и представља иачин и средство човековог другог стварања, тј. пресаздавања и препорађања палог и смртног човека. Сазревајући даље, човек је препознао у страдањима и у зноју, у боловима и чак у смрти једну изражајност коју у себи садржи мука и бол, као једну живу могућтаост да ступи пред Бога и да My открива и исповеда своју жеђ за изгубљеним обожењем. Другим речима, човек кије нашао други бољи начин да изражава своју жеђ за обожењем него баш бол и страдање за Бога.
Да, човек жели обожење, жели да постане Баг. Али, језик којим може да „заиште" (Јн. 15, 16) то васпостављање у божанско општење јесте језик жртве, иајживљи и најизражајнији језик „страдања" за Христа, за Царство Божје. Тако је мучеништво и страдање постало саставан елеменат душе човакове, такорећи урођени , јер саприродни јој елеменат, вештаство сједињујуће у одвосима са Богом. Човек тада већма воли Бога, већма се везује за Њега, а Богу се управо зато, „по економији" (= снисхођењу), рекли би смо, ничим другим не угађа тако, по речи Ов. Григорија Богослова (О Св. Кипријану, 14 PG 35, 1181) и по искуству осталих Отаца, као страдањем , трудом и муком, за што Он богато узвраћа животам, због наше добровољне смрти ради Њега.
Према томе, није могуће да нема порођајних болова у души која воли Бога, утолико пре је то у монашком позиву, који је девственичко рађање у утроби човека духа спасења (ср. Ис. 26, 18). Зато онај који жели подвижнички живот не успокојава се ни са једним компромсним стањем, већ се чврсто нада у достизање савршанства и одаје се на још веће подвиге и на још болнија страдаша. Зато његово мартирско .(= мученмчко) сазнање и осећање веома лако и удобно, са задовољством и са радошћу, креће се на сваки, па и на претерани бол и страдање, само да како Христа задобије.
Ми зато и видимо монахе да чине некад и велике претеране ствари, као на пример иоједини Светитељи да настоје да превазиђу и више од четрдасет дана неопавања, или да их чак и анђео са претњом нагони да једу. Видимо такође монахе Светагорце који узму да једу само једну кошчицу од рибе да би тако испунили разрешење на рибу. Видимо монахе, и данас као и некада, који дане и ноћи никада не седе нити лежу, док им чак и ноге не отекну, па ипак, и поред тога, од њих одише миомир и они не болују ни од чега. To је природни ток и живот човека који осећа и доживљава радост од жалости, задавољство од бола, али духовно задовољство, не само психолошко. Сама душа тражи да кроз бол и страдање отзрази и пројави свогју љубав према Богу, да живи у тој љубави. Ово уосталом примећујемо и у свакодневном животу човековом.
II
Али и духовни кореnи хришћанина воде га ка мартирију ( = = мучеништву) чим он зажели Бога, особито иа „побожном путу" подвижничког и „философсиог" живота божанског причастија, тј. у монаштву. Ако пак тο, то јест жеђ за изражавањем љубави према Богу кроз бол и страдање, ноои у почетку у души својај ма и само у повојима, онда то расте и разрасиа се у даљем доживљавању мо-ношког живота. Сами, дакле, духовни корени хришћанмиа ваде га ка љубави према страдању и мучеништву.
Сам је Господ наш, пострадавши и мучевички подневши крсну смрт, постао за нас „образац" (1 Петр. 2, 21), а ми се удостојавамо да „допуњујемо недостатке невоља и страдања Његових" (Кол. 1, 24), продужујући их и, на неки гаачин, чинећи их, у Цркви, присутнима и савременима, јер нам та страдања за Њега пружају милост и живот и спасење.
Великог Апостола Павла, као наравно и друге Апостоле, позвао је Господ показавши му „колико му треба пострадати" (Д. Ап. 9, 16), што показује да не би било могуће да My он буде апастол и ученик ако не би страдао за Њега. Та своја етредања Апостол Павле је свагда наводио као јасан даказ сваје апостолности, своје искрености и љубави према Багу, и она су сачишавала хармзму {= благодатни дар) иоји запечаћује и потврђује веру у Госпада (Д. Ап. 5, 41; 1 Петр. 1, 6). Заиота иам је даровано не само да у Христа верујемо, него и да за Њега страдамо (Флб. 1, 29). Према таме, веру на неки начин усавршава страдање, то човеково мартирско (= мученичко) сведачење, иначе овај постаје немоћан да љуби Бога и да My служи.
Обојица првоврхавних Апастола (Петар и Павле) запечатили су своје апостолство мученичком смрћу, тако место и Јаков, први по-страдали Апостол, и првозвани Андреј, а такође и првомученнк Архиђакон Стефан. По Св. Јовану Лествичнику, монах се и сматра за „онога који ходи путем Првомученика" {Лествица 4, 60). Пре свих ових пострајдао је већ, идући путем свих Пророка, свети Претеча Гасподњи Јован — образац монаха и „челник анахорета" (пустињака), по речи Јеронимовој. Старозазетни праведници, који су се патили „пo горама и пећинама и рупама земаљским" (Јевр. 11, 38), постали су прототипи монаха, својеврсни монаси пре монаха, и у Старом Завету ое га охваљују они који cy живели мужаствним и Mapтироним (мученичким) животом. Елеазар се назива „свештеним мужем" када „племенито умире у мукзма" (4 Макавеј. 6, 30). Као и сви хришћани од почепка, и монах, свакодневно проучавајући Стари За-вет и читајући Псалтир, одушевљава се да све више тражи Бога и ради Њега („умире по вас дан и ематра се као јагње за заклање")
(Псал. 43 (44), 22). Бива вођен да тражи Бога свом душом. која „ожедне за Њим, за Моћним" (Псал. 41 (42), 2), што означава оштрину бола и мучеништво непрекидне жеље, напрестано „топљење" душе која се топи у нодвигу трчања еда би се паказала лицу Божијем и била виђена од Бога невидљивога (Пс. 41(42), 2), хоји несумњиво види њене сузе и уздахе него их она ради Њега даноноћно једе као хлеб свој.
И наравно, верник који је у свештеном Псалтиру свакодневно читао ο горама и пустињама које се радују пред лицем Божијим, одакле ће и њему доћи помоћ; или читајући у Апокалипсу ο жени — која означава Цркву и сваку душу — како она „роди мушко дете" (Апк. 12, 13) и како јој се дадоше „два крила орла великога да одлети у пустињу", коју пустињу још назива „својим местом", зар је таквом вернику било тешко да своје тражење Бога или своје посвећење Њему повеже са поменутим горама и пустињама, са борбама и подвизима анахоретског (отшелиичког, пустињског) живота, и да саму ту пустању види као место и начин свога подвижвичког мучеништва?
Било је, зато, нрло ириродно, од првог момента установљења Цркве у свету, да хришћани, желећи позанање Светага Писма, тачност еванђелског савршенства, узимање на себе Крста Христовог и наслеђивање Царства небеског, усхтедну да се уброје међу отшелнике у пустшњи, да и они буду „девственици који иду за Јагњетом где год Оно пође" (Апк. 14, 4), усамљујући се у почетку од света местом или начином, а онда, из веће љубави и зрелости, и удаљујући се од њега, сходно овом Павловом: „мени се свет разапе, и ја свету" (Гал. 6, 14).
Монашки позив и пустинољубиво- раоположење, с једне стране, и с друге стране мучеништво-љубива свест и савест, рађају се и расту зајадно, обрађују се као младице и природни плодови еванђелске проповеди — жод оних људи иоји имају слободу да изаберу при-годнији начига хришћанског живота и искуства и да се одају богољубивим аскетским падвизима ради Христа. Зато је, ист0 тако, и било природно да их Црива цени као овоју изабрану децу и да чим јој је у 4. веку биио дозвољено npaво слободног живота и орга-низовања — посебно се заинтересује за хиљаде таквих богољубивих , и храбрих подвижника Христових и њиховом монашком небо-подражавајућем живљењу укаже љубав и омогући развој.
Према томе, Монаштво је у својој суштиии веома старо: од како је Син мартирски посведочио Оца и Отац пасведочио Сина, или, макар, од како је Црква Христова основана на земљи адмах је крсни и мученички елемеиат завладао у ватренијим чланонима њеним, који су осећали да их покрећу и руководе сами хришћански духовни корени и извори и иредања ка мучеништву, које ce пространо обавља у горама и пећинама и манастирима, а које је Богу било угодно.
III
Такође су и гоњења доста допринела развоју (мученичкот еле-мента у Монаштву. Намадући, у својим унутарњим природним мо-гућностима, разлога да себи постави друге циљеве осим циља тражења и налажења, позгања и љубави и заједнице са Богом, Мона-штво је, особито на Истоку, однос човека прама Богу овагда сагледавало унутар Једне херојске динамичноспи и мужаственог подвига. На такав јадан начин Баг може да разгавара са Овојим оиворењем, као игао је то и тражио од познатог мученика Старога Завета —-многострадалнаг Јова: „Опаши као човек бедра своја, и ја ћу те питати, а ти ми одговарај" (Јова 38, 3). Човек плашљив и који се задо-вољава угоднмм 'стварима, не може да води разговор са Богом. Зато Свети Атанасије Велики с разлогом захтева од девственица (мона-хиња) да „одбаце женоко схватање и понашање" (О девичанству, 10). Зато и Црква једне те исте са монасима подвиге и болове и трудове намењује и монахињама.
И наравно, верник који је у свештеном Псалтиру свакодневно читао ο горама и пустињама које се радују пред лицем Божијим, одакле ће и њему доћи помоћ; или читајући у Апокалипсу ο жени — која означава Цркву и сваку душу — како она „роди мушко дете" (Апк. 12, 13) и како јој се дадоше „два крила орла великога да одлети у пустињу", коју пустињу још назива „својим местом", зар је таквом вернику било тешко да своје тражење Бога или своје посвећење Њему повеже са поменутим горама и пустињама, са борбама и подвизима анахоретског (отшелиичког, пустињског) живота, и да саму ту пустању види као место и начин свога подвижвичког мучеништва?
Било је, зато, нрло ириродно, од првог момента установљења Цркве у свету, да хришћани, желећи позанање Светага Писма, тачност еванђелског савршенства, узимање на себе Крста Христовог и наслеђивање Царства небеског, усхтедну да се уброје међу отшелнике у пустшњи, да и они буду „девственици који иду за Јагњетом где год Оно пође" (Апк. 14, 4), усамљујући се у почетку од света местом или начином, а онда, из веће љубави и зрелости, и удаљујући се од њега, сходно овом Павловом: „мени се свет разапе, и ја свету" (Гал. 6, 14).
Монашки позив и пустинољубиво- раоположење, с једне стране, и с друге стране мучеништво-љубива свест и савест, рађају се и расту зајадно, обрађују се као младице и природни плодови еванђелске проповеди — жод оних људи иоји имају слободу да изаберу при-годнији начига хришћанског живота и искуства и да се одају богољубивим аскетским падвизима ради Христа. Зато је, ист0 тако, и било природно да их Црива цени као овоју изабрану децу и да чим јој је у 4. веку биио дозвољено npaво слободног живота и орга-низовања — посебно се заинтересује за хиљаде таквих богољубивих , и храбрих подвижника Христових и њиховом монашком небо-подражавајућем живљењу укаже љубав и омогући развој.
Према томе, Монаштво је у својој суштиии веома старо: од како је Син мартирски посведочио Оца и Отац пасведочио Сина, или, макар, од како је Црква Христова основана на земљи адмах је крсни и мученички елемеиат завладао у ватренијим чланонима њеним, који су осећали да их покрећу и руководе сами хришћански духовни корени и извори и иредања ка мучеништву, које ce пространо обавља у горама и пећинама и манастирима, а које је Богу било угодно.
III
Такође су и гоњења доста допринела развоју (мученичкот еле-мента у Монаштву. Намадући, у својим унутарњим природним мо-гућностима, разлога да себи постави друге циљеве осим циља тражења и налажења, позгања и љубави и заједнице са Богом, Мона-штво је, особито на Истоку, однос човека прама Богу овагда сагледавало унутар Једне херојске динамичноспи и мужаственог подвига. На такав јадан начин Баг може да разгавара са Овојим оиворењем, као игао је то и тражио од познатог мученика Старога Завета —-многострадалнаг Јова: „Опаши као човек бедра своја, и ја ћу те питати, а ти ми одговарај" (Јова 38, 3). Човек плашљив и који се задо-вољава угоднмм 'стварима, не може да води разговор са Богом. Зато Свети Атанасије Велики с разлогом захтева од девственица (мона-хиња) да „одбаце женоко схватање и понашање" (О девичанству, 10). Зато и Црква једне те исте са монасима подвиге и болове и трудове намењује и монахињама.
Гоњења, дакле, на хришћане пружила су могућност вернмма да своју божанску жељу и љубав запечаћују мучеништвом, крвљу, које су зато они и схватали као велики дар благодати Божје, као успешно прοјављивање Његове моћи иоја укрепљује људску немоћ, као почаст и славу таружену људима од страие Божјег бескрајног човекољубља, као јединствену прилику отварања и излахака њиховог живота из сна на јаву, из пропадљгавосги у вечност и бесмртност. Мучеништво крвљу обезбеђивало је сигурно и иепосредно спасење, „опипљиво" задобијање Бога. Крв мученичка хранила је и јачала светородну материцу Цркве и гоњење је, више од било чега другога, чинило истинским живот њене деце, која су крв овоју давала па небеса наслеђивала.
Црква је са ентузијазмом живела и доживљавала мученички пулс у телу своме, мада је добро знала драматичност и страшне невоље гоњења. У таквозваној „Литургији Светих Апостола" верујући народ се позива да молитвено опомиње свете Мученике, да би се и верни удостојили „да постану зајадничари њихових страдања". Јер је Црква знала да „тамо где је Дух Свети, тамо као сенка долази и борба и гоњење" (Св. Макарије Етипатсни, Омилијја 15, 12), као што и, тамо где је мучеништво, тамо је и Дух Свети.
Када су, по божаиском благовољењу, гањења на хришћане престала, онда су се душе силно разгореле за Царетво Божије окренуле скоро искључиво ка аскетсжом (подвижиичном) животу. Све што еу мученици чинили, како вели Свети Исак Сирин (Слово 55), у ону ноћ пред дан страдања, кад су се надали или били обавештавани да ће задобити венац мучеништва, то јест: што су постили од увече, бдели целу ноћ, славословили Бога и радосно очекивали велики дан мучеништва, све то исто су и монаеси, „позвани на невидљиво муче-ништво" (како вели исти Свети Исак), чинили даноноћно, не узнемиравани већ од спољашњих гоњења, пошто је и Црква била слободна те је све боље и боље организовала њихов живот.
Где се пак јављају и светоотачке личисти, спсобии руководиоци ка Христу, тамо се развијају и многобројна монашка братства.
Очигледно је да свжидашње мучеништво монаха јесте једно непрекидно учешће у смрти Христовој и у страдањима хероја Bepe, чиме монаси стичу право учешћа и ν тријумфу Светих. Оруђе тог мучеииштва јесте аскеза, послушност, разиоврсни падвизи, самоумањење и смирење на самој пракси. Борилиште пак јесте келија. Монаси, верујући да „'Смрт трвба очекивати као промену на бољи жи-вот" (Историја монаха у Египту, увод, изд. Јерусалим 1914, стр. 196),
Црква је са ентузијазмом живела и доживљавала мученички пулс у телу своме, мада је добро знала драматичност и страшне невоље гоњења. У таквозваној „Литургији Светих Апостола" верујући народ се позива да молитвено опомиње свете Мученике, да би се и верни удостојили „да постану зајадничари њихових страдања". Јер је Црква знала да „тамо где је Дух Свети, тамо као сенка долази и борба и гоњење" (Св. Макарије Етипатсни, Омилијја 15, 12), као што и, тамо где је мучеништво, тамо је и Дух Свети.
Када су, по божаиском благовољењу, гањења на хришћане престала, онда су се душе силно разгореле за Царетво Божије окренуле скоро искључиво ка аскетсжом (подвижиичном) животу. Све што еу мученици чинили, како вели Свети Исак Сирин (Слово 55), у ону ноћ пред дан страдања, кад су се надали или били обавештавани да ће задобити венац мучеништва, то јест: што су постили од увече, бдели целу ноћ, славословили Бога и радосно очекивали велики дан мучеништва, све то исто су и монаеси, „позвани на невидљиво муче-ништво" (како вели исти Свети Исак), чинили даноноћно, не узнемиравани већ од спољашњих гоњења, пошто је и Црква била слободна те је све боље и боље организовала њихов живот.
Где се пак јављају и светоотачке личисти, спсобии руководиоци ка Христу, тамо се развијају и многобројна монашка братства.
Очигледно је да свжидашње мучеништво монаха јесте једно непрекидно учешће у смрти Христовој и у страдањима хероја Bepe, чиме монаси стичу право учешћа и ν тријумфу Светих. Оруђе тог мучеииштва јесте аскеза, послушност, разиоврсни падвизи, самоумањење и смирење на самој пракси. Борилиште пак јесте келија. Монаси, верујући да „'Смрт трвба очекивати као промену на бољи жи-вот" (Историја монаха у Египту, увод, изд. Јерусалим 1914, стр. 196),
борили cy се као „мртви" у односу на свет, као „гроб пре гроба", a борилиште им је било дотично место подвига (Лествица, Слово 4, 93).
Сви они, као „људи који у рукама својим носе крв своју", постајали су најомиљенији и најуваженији за велике масе народа, (као што је то уосталам и данас), оживљавајући и подгревајуки веру народа, крепећи његов дух и подстичући га на трпљење Гооподње, тако да их иарод сматра да ће се они удостојити да ,,са мученицима радују се и са анђелима имају слободу" (Лествица, Слово 4, 37).
Јасно је да мучеништво монашког живљења, ако и не садржи увек и само проливање крви своје за Христа, у ком случају бива савршеније, оно је последица монашког звања, остварење подвижничког живота, који ствара безбројну разноликоот начина подвига, који зависе од жеље, карактера, унутарње слободе, знања, околности, услова итд. самога подвижника, и наравно — од руководства које му пружа и расуђивања које има његов старац (духовни отац), као и чудесно мноштво аскетских подвига и остварења.
Ослобођен од брига и „жалоети" и „теокобе" душе у свету, од сколности и проблема света, монах има лак и 'Слободан пут ка Богу у свештеној исихији (= молитвеиом тиховању) и у одговарајуће створеној монашкој иородици, у духовном стању у манаспиру. Он се даје на даље подвиге, на самоодрицање и божанско радасно занимање. Сав се, иа неки иачин, сапира над духовним стварима, сав се предаје Богу, јер, као што рекосмо, ослобођен је проблема, тешкоћа, главобоља које неизбежно има сваки човек у свету; све чинећи, многошта друго изобретајући, много чему се предајући ради усавршавања у Господу. Све оно што објективгао није потребно, што је остављено слободном избору човека у свету, то монашка савест овоме чини, субјективгао и из љубави, као обавезно. Зато и вели Свети Теодор Студит: „Стојмо, браћо, у сталном мучеништву савести... сузама, пажљивошћу, молитвом, умилењем, осталим притешњавањима тела" (PG 99, 1681).
Монах се кроз искуство унуграшње обавештава и уверава у оно што су Свети Оци доживљавали, то јест да „када се срце нађе у те-скобама, онда из њега избијају воде" — како се то каже у Добротољубљу (том 4, стр. 232), — то јест оне опасоносне воде које теку у вечни живот Духа, те тако монах дознаје да „дајући крв, задобија Духа" (Ава Лонгин, Отечиик, стр. 63). У противном случају, ако монах престане да страда, онда губи наду, сигурност и поузданост свог односа са Христом, као што каже Св. Оимеон Нови Богослав. Пошто је крај монашког подвижнииггва — Бог, монах не зна и иеће да зна за други крајњи циљ или другу меру усхођења и обожења (Григорије Богослов, PG 35, 593), нити за завршетак усавршавања и савршенства (Јован Лествичник, Слово 29, 3). Он зна само за мучени-штво, које га чини подражаваоцем и заједничарем Бога. Према томе, монашење је почетак улажења у доживотно мученштво савести, које, иако се радује подвизима, никада се не задовољава, већ се стално шири у подвизима, сходно послушгаости и моћима лица које је „заволело и изабрало оштре путеве" (Пс. 16(17), 4).
Све ово монах сматра само за „садашњу лаку невољу" (2 Кор. 4, 17), Koja ће мy донети вечни живот. He зато што се кроз то он оправдава, или што је тиме „нешто" yспeo. Јер, „нити је онога који хоће, ни онога који трчи, него Бога који милује" (Рм. 9, 16). Наше је пак да страдамо, да то хоћемо и желимо. Сваки успех дело је и дар љубави Његове. Кроза све подвиге своје иоднижник само изражава своју жељу да избегне и надиђе закон греха наших прародитеља и његових последица, и да доспе у непосредност благослова и благодати Божје. Од њега самога иије ни снага ии похвала. Он ое налази на борилишту, а венци и награде су ,на небу у Богу.
Са таквим ммслима и схватањима монах претвара и ноћи своје у дане светлосне за душу, подвизавајући се да стекне благогаакло-ност Божју, да би тако, у дан у који одлучи Бог, било у овом животу »или по разрешењу од људоких свеза, очи његове добиле благо-датни дар да „сагледају и виде небеско виђење и сазерцање" ( την 'επουράνιον θεωρίαν ) славе Гооподње (Св. Исак Оирмн, Слово 29, 123).
Монах живи и подвизава се у заморном мраку своје бедности свог невиђења и незнања Бога, који се реди превелике љубави скрива и још не показује. Искреио верује за себе да је црв и прах (Јова 25, 6), но joш више верује Богу, тражећи од Њега помоћ неверју и маловерју своме. И такође верује: да ће он исти, грешних који је вшпеспруко грешио и падао више од свих других људи, видети шше од онога шт,о су видели цареви и гаророци.
На тај начин, евојим кроз многа страдања вапајем и призивом „Господе Исусе Хрисгге" ..., монах открива и пројављује сву агонију палога човека, али истоврвмено и наду спасења и заједничарења у Божанскам потоку оветлости. To је језик који познаје и разуме Бог и којим се његоео створење споразумева са Њим.
Монах је сасвим срећан, јер општи са Богом, а своје трпљење не доводи у зависзност од Божије посете и подршке, јер његово добро није ии пре Бога, ии с ону страну Бога, него је сам Бог.
Бог пак, који иам по срцу нашем даје све што иштемо, мзлива се и даје нам се делујући у нама, у нашем уму, души и телу, те тако постепено запажамо у нама трагове Његовог присуства и то како Он „природу бића разјашњава", како се вели у тропару Светог Ва-силија. To јест, Бог нам обзнањује Своје тајне и разњашњава нашу природу каква она постаје.
Наш живот п0стаје живот симпозијума са Богом. „И јавише се на месту Божјем, и једоше и пише" {2 Мојс. 24, 11). Ано се Мојсеј и његови пријатељи „јавише на месту Божјем и једоше и пише", како је могуће да не једе и пије с Богом човек каји на сличан начин излази пред Бога? Заиста, према мноштву прудова и подвита монахових утехе Духа Светога развесељаваће душу његову (Псал. 93, 19).
Према свему овоме, монашко мучеништво је напорничко узвођење његово ка Богу, љубав и жеља изражавана подвизима до смрти и на тај начин привлачећа дарове и награде Божаиске благодати.
Шта мислите? 'Зар не вреди, сходно пророчкој речи (Јоил> 4, 9), да један такав рат започињемо, да устанемо' (као поборници Божји, усходећи κ Њему они, као људи подвижници?
IV
Пре ивго што завршим, сматрам за потребно да свему реченоме додам и следеће.Несумњиво да мучеништво у исихији (молитвеном тиховању) јесте о'но што се тражи од монаха, што га, као неко превозно средство, превози и одводи ка Богу. Али, ми смо овде само један монашки скуп (симпозијум) и иеки од нас долазе из манастира, и то Светогорских, док други живе и боре се, гладују и болују, бдију у агонији око стада Божијег у Цркви која се бори у свету.
Тема нашег скупа (симпозијума) јесте: Монаштво и мученишпво. Сви што је овде речегао важи ли за све: за монахе у манастирима, и за јеромонахе у свету?
Свакако да важи, мада је јуче поподне у дискусији дошло и до извесне проблематаке и до извеосног разликовања.
Они ирви, то јест монаси у манастирима, живе у природном простору својих борби и подвига. Други пак, то јест јеромонаои у Цркви која пастирствује у овету, живе своје мучеништво пастирствујући око борећих се и подвизавајућих се душа у разумном етаду Божјем.
Ипак, није магуће другачије него да и они буду заљубљеници мученшнтва, да и они теже за подвижничкам муком и трудом, да се спремају за увек нова мучеништва. Нека се не заваравају и они у свету изобиљем послова и потреба, него нека разлог мучеништва виде у најнужнијем настојању да нађу времена и тишине за свештене духовне подвиге у своме личном животу. Исто тако, нека у своме пастирском делању предвиђају и предстојећи „неуспех" у послу 'који врше. Неуспех не зато што сами нису епасобни да успеју, него зато, рекао бих, што је позив духовнаг делатеља у Цркви — да сам доживљава неуспех, да би се посведочила сила Божја (ср. 2 Кор. 12, 9).
Био је послан ревиитељ Илија да посвдочи истину и да проповеда живога Бога. Какве је, међутим, резултате у својој ммсији видео овај иајсветији Пророк? Начин на који га је из овог живота узео Бог, пре ио што је успео да заврши своје дело·, био је свакако чудесан, али, рекли бисмо, (био је то и један ударац — замена његова другим Пророком. Али управо зато, за то семе његовог мученичког сведочења, Бог га је и био иослао.
Свети Јован Претеча посведочио је истину и изобличио безакоње. Безакоње се ипак наставило и изглада ,да и до даиас влада, а он је изгубио овоју чесну главу. Није дакле „успео", али је зато он остао Претеча ш Претходник Христов, врхунац свих Пророка.
Сви они, као „људи који у рукама својим носе крв своју", постајали су најомиљенији и најуваженији за велике масе народа, (као што је то уосталам и данас), оживљавајући и подгревајуки веру народа, крепећи његов дух и подстичући га на трпљење Гооподње, тако да их иарод сматра да ће се они удостојити да ,,са мученицима радују се и са анђелима имају слободу" (Лествица, Слово 4, 37).
Јасно је да мучеништво монашког живљења, ако и не садржи увек и само проливање крви своје за Христа, у ком случају бива савршеније, оно је последица монашког звања, остварење подвижничког живота, који ствара безбројну разноликоот начина подвига, који зависе од жеље, карактера, унутарње слободе, знања, околности, услова итд. самога подвижника, и наравно — од руководства које му пружа и расуђивања које има његов старац (духовни отац), као и чудесно мноштво аскетских подвига и остварења.
Ослобођен од брига и „жалоети" и „теокобе" душе у свету, од сколности и проблема света, монах има лак и 'Слободан пут ка Богу у свештеној исихији (= молитвеиом тиховању) и у одговарајуће створеној монашкој иородици, у духовном стању у манаспиру. Он се даје на даље подвиге, на самоодрицање и божанско радасно занимање. Сав се, иа неки иачин, сапира над духовним стварима, сав се предаје Богу, јер, као што рекосмо, ослобођен је проблема, тешкоћа, главобоља које неизбежно има сваки човек у свету; све чинећи, многошта друго изобретајући, много чему се предајући ради усавршавања у Господу. Све оно што објективгао није потребно, што је остављено слободном избору човека у свету, то монашка савест овоме чини, субјективгао и из љубави, као обавезно. Зато и вели Свети Теодор Студит: „Стојмо, браћо, у сталном мучеништву савести... сузама, пажљивошћу, молитвом, умилењем, осталим притешњавањима тела" (PG 99, 1681).
Монах се кроз искуство унуграшње обавештава и уверава у оно што су Свети Оци доживљавали, то јест да „када се срце нађе у те-скобама, онда из њега избијају воде" — како се то каже у Добротољубљу (том 4, стр. 232), — то јест оне опасоносне воде које теку у вечни живот Духа, те тако монах дознаје да „дајући крв, задобија Духа" (Ава Лонгин, Отечиик, стр. 63). У противном случају, ако монах престане да страда, онда губи наду, сигурност и поузданост свог односа са Христом, као што каже Св. Оимеон Нови Богослав. Пошто је крај монашког подвижнииггва — Бог, монах не зна и иеће да зна за други крајњи циљ или другу меру усхођења и обожења (Григорије Богослов, PG 35, 593), нити за завршетак усавршавања и савршенства (Јован Лествичник, Слово 29, 3). Он зна само за мучени-штво, које га чини подражаваоцем и заједничарем Бога. Према томе, монашење је почетак улажења у доживотно мученштво савести, које, иако се радује подвизима, никада се не задовољава, већ се стално шири у подвизима, сходно послушгаости и моћима лица које је „заволело и изабрало оштре путеве" (Пс. 16(17), 4).
Све ово монах сматра само за „садашњу лаку невољу" (2 Кор. 4, 17), Koja ће мy донети вечни живот. He зато што се кроз то он оправдава, или што је тиме „нешто" yспeo. Јер, „нити је онога који хоће, ни онога који трчи, него Бога који милује" (Рм. 9, 16). Наше је пак да страдамо, да то хоћемо и желимо. Сваки успех дело је и дар љубави Његове. Кроза све подвиге своје иоднижник само изражава своју жељу да избегне и надиђе закон греха наших прародитеља и његових последица, и да доспе у непосредност благослова и благодати Божје. Од њега самога иије ни снага ии похвала. Он ое налази на борилишту, а венци и награде су ,на небу у Богу.
Са таквим ммслима и схватањима монах претвара и ноћи своје у дане светлосне за душу, подвизавајући се да стекне благогаакло-ност Божју, да би тако, у дан у који одлучи Бог, било у овом животу »или по разрешењу од људоких свеза, очи његове добиле благо-датни дар да „сагледају и виде небеско виђење и сазерцање" ( την 'επουράνιον θεωρίαν ) славе Гооподње (Св. Исак Оирмн, Слово 29, 123).
Монах живи и подвизава се у заморном мраку своје бедности свог невиђења и незнања Бога, који се реди превелике љубави скрива и још не показује. Искреио верује за себе да је црв и прах (Јова 25, 6), но joш више верује Богу, тражећи од Њега помоћ неверју и маловерју своме. И такође верује: да ће он исти, грешних који је вшпеспруко грешио и падао више од свих других људи, видети шше од онога шт,о су видели цареви и гаророци.
На тај начин, евојим кроз многа страдања вапајем и призивом „Господе Исусе Хрисгге" ..., монах открива и пројављује сву агонију палога човека, али истоврвмено и наду спасења и заједничарења у Божанскам потоку оветлости. To је језик који познаје и разуме Бог и којим се његоео створење споразумева са Њим.
Монах је сасвим срећан, јер општи са Богом, а своје трпљење не доводи у зависзност од Божије посете и подршке, јер његово добро није ии пре Бога, ии с ону страну Бога, него је сам Бог.
Бог пак, који иам по срцу нашем даје све што иштемо, мзлива се и даје нам се делујући у нама, у нашем уму, души и телу, те тако постепено запажамо у нама трагове Његовог присуства и то како Он „природу бића разјашњава", како се вели у тропару Светог Ва-силија. To јест, Бог нам обзнањује Своје тајне и разњашњава нашу природу каква она постаје.
Наш живот п0стаје живот симпозијума са Богом. „И јавише се на месту Божјем, и једоше и пише" {2 Мојс. 24, 11). Ано се Мојсеј и његови пријатељи „јавише на месту Божјем и једоше и пише", како је могуће да не једе и пије с Богом човек каји на сличан начин излази пред Бога? Заиста, према мноштву прудова и подвита монахових утехе Духа Светога развесељаваће душу његову (Псал. 93, 19).
Према свему овоме, монашко мучеништво је напорничко узвођење његово ка Богу, љубав и жеља изражавана подвизима до смрти и на тај начин привлачећа дарове и награде Божаиске благодати.
Шта мислите? 'Зар не вреди, сходно пророчкој речи (Јоил> 4, 9), да један такав рат започињемо, да устанемо' (као поборници Божји, усходећи κ Њему они, као људи подвижници?
IV
Пре ивго што завршим, сматрам за потребно да свему реченоме додам и следеће.Несумњиво да мучеништво у исихији (молитвеном тиховању) јесте о'но што се тражи од монаха, што га, као неко превозно средство, превози и одводи ка Богу. Али, ми смо овде само један монашки скуп (симпозијум) и иеки од нас долазе из манастира, и то Светогорских, док други живе и боре се, гладују и болују, бдију у агонији око стада Божијег у Цркви која се бори у свету.
Тема нашег скупа (симпозијума) јесте: Монаштво и мученишпво. Сви што је овде речегао важи ли за све: за монахе у манастирима, и за јеромонахе у свету?
Свакако да важи, мада је јуче поподне у дискусији дошло и до извесне проблематаке и до извеосног разликовања.
Они ирви, то јест монаси у манастирима, живе у природном простору својих борби и подвига. Други пак, то јест јеромонаои у Цркви која пастирствује у овету, живе своје мучеништво пастирствујући око борећих се и подвизавајућих се душа у разумном етаду Божјем.
Ипак, није магуће другачије него да и они буду заљубљеници мученшнтва, да и они теже за подвижничкам муком и трудом, да се спремају за увек нова мучеништва. Нека се не заваравају и они у свету изобиљем послова и потреба, него нека разлог мучеништва виде у најнужнијем настојању да нађу времена и тишине за свештене духовне подвиге у своме личном животу. Исто тако, нека у своме пастирском делању предвиђају и предстојећи „неуспех" у послу 'који врше. Неуспех не зато што сами нису епасобни да успеју, него зато, рекао бих, што је позив духовнаг делатеља у Цркви — да сам доживљава неуспех, да би се посведочила сила Божја (ср. 2 Кор. 12, 9).
Био је послан ревиитељ Илија да посвдочи истину и да проповеда живога Бога. Какве је, међутим, резултате у својој ммсији видео овај иајсветији Пророк? Начин на који га је из овог живота узео Бог, пре ио што је успео да заврши своје дело·, био је свакако чудесан, али, рекли бисмо, (био је то и један ударац — замена његова другим Пророком. Али управо зато, за то семе његовог мученичког сведочења, Бог га је и био иослао.
Свети Јован Претеча посведочио је истину и изобличио безакоње. Безакоње се ипак наставило и изглада ,да и до даиас влада, а он је изгубио овоју чесну главу. Није дакле „успео", али је зато он остао Претеча ш Претходник Христов, врхунац свих Пророка.
Где је данас мноштво апостолаких Цркава које су основали Апостоли на Истоку? Где су подвизи и чудеса која су учинили толики Светитељи? Шта је било са проповедима милиона проповедника божаноке речи? Свет и даље наставља да се ваља у муљу и блату греха.
И наша деца, и наша духовна стада, и наши људи за коje се трудимо и боримо, знајмо да и они живе у греху срца свог, у страстима, у којима живи и ово друштво људско.
Међутим, преживеће и надживеће то ако верују, и ући ће у вечност, тиме што ће их Бог захватити истргнутиути из овога грешнога света, чинећи то за свакога у онај одређени моменат за који само Он зна. Јер, Бог је тај који даје победу, макар ce ми и мучили и паштили неорекидно; Он је тај који коначно задобија људе, не нашим трудом и радом, него на иачин који је Сам открио пророку Исаији. коме је, кад ira је послао и предрекао му иеуспех, ипак пророчки открио· ово: „Семе је свето — утврђење његово" (Ис. 6, 13), то јест Сионово. Другим речима, као да је Бог рекао Сиону преко пророка: Ти ћеш доживети неуспех. У часу када свет буде јео реч моју или хлеб који му ја дајем, он ће хулити на -мене и порицати ме, говориће: „бежи од нас Боже", али треба да знаш да сам у Сион ставио свето семе, које Духом Светим има живу силу, које ће семe бити утврђење Сиоиа, оснава и корен његов и моћно стабло његово. To је семе које издржава проход и промену векова, тајфун греха и катаклизму свега зла. Тако Бог очувава „остатак" Изариљев и претвара га у Цркву, у тело Сина Божијега, који је Отац епасаваних.
Ово се семе адржава и као живо и активно очувава у монашком живљењу, које и јесте утврђење Цркве; н оно у срцима људи стално подсећа на правде Божје и на правде које људи могу да траже од Бога, правде које људи често не знају, све док јавио и снажно ие открију пред собом монашки живот и подвиг.
Бог је почаствовао људски живот монашким живљењем и подвигом, и свет стоји учвршћен и утврђен њиме. „Кроз њих — монахе — етоји свет; њима је људоки живот украшен", вели се у древној Историји монаштва у Египту (увод, стр. 190, изд. Јерусалим 1914).
Зато, оци и браћо, било ко да смо ми, имајмо више поверења у оно у шта се заветујемо облачећи монашку ризу, неголи у саме себе, ма колико били, или мислили да смо, велики и снажни.
Ако већ желимо да учинимо и нешто нашаше, оида нека то буде — да се радујамо што смо се и ми удостојили да будемо монаси и саборци и сунаследници еветих Мученииа. Нека се не узнемиравамо због било које службе коју смо прихватили; немојмо заборавити да наш позив јесте позив мучеништвa, a ο нама и свима нашим људима брине Бог. Бог „опија земљу" (П,сал. 64, 9); зар Он не може да „опије" и срца људи у Цркви Његовој, као што је „опио" и наша срца?
V
Време је да завршимо. Желим да за све иас изразим само једну молитвеиу жељу: Да имамо повсрењс у Бога,молитвено памћење имена Његовог и страдалиичку љубав за Њега. Ко смо ми? A ко је Он? Сви људи, сав овет и ови људи овде, оа овом величином срдаца наших, подвига наишх и љубави наше не можемо да достигнемо ни ширину најмањег прста једне иоге Божије, нити мириадити део од мириада Доброте Његове.
Зато, да признамо себи да смо нико и ништа, и да је вредно и достојно да као живи мученици и сведоци будемо гажвни газом те ноге љубави Божје, у каци муљања аскетског и подвижничког, тј. у христоликом монашком живљењу, да бисмо онда потекли; отуда као вино ново , које радује и весели Бога и срца наша, зато што се само тако претварамо и преливамо у тајну новога живота.
(Превео са лрчког J. А.)
И наша деца, и наша духовна стада, и наши људи за коje се трудимо и боримо, знајмо да и они живе у греху срца свог, у страстима, у којима живи и ово друштво људско.
Међутим, преживеће и надживеће то ако верују, и ући ће у вечност, тиме што ће их Бог захватити истргнутиути из овога грешнога света, чинећи то за свакога у онај одређени моменат за који само Он зна. Јер, Бог је тај који даје победу, макар ce ми и мучили и паштили неорекидно; Он је тај који коначно задобија људе, не нашим трудом и радом, него на иачин који је Сам открио пророку Исаији. коме је, кад ira је послао и предрекао му иеуспех, ипак пророчки открио· ово: „Семе је свето — утврђење његово" (Ис. 6, 13), то јест Сионово. Другим речима, као да је Бог рекао Сиону преко пророка: Ти ћеш доживети неуспех. У часу када свет буде јео реч моју или хлеб који му ја дајем, он ће хулити на -мене и порицати ме, говориће: „бежи од нас Боже", али треба да знаш да сам у Сион ставио свето семе, које Духом Светим има живу силу, које ће семe бити утврђење Сиоиа, оснава и корен његов и моћно стабло његово. To је семе које издржава проход и промену векова, тајфун греха и катаклизму свега зла. Тако Бог очувава „остатак" Изариљев и претвара га у Цркву, у тело Сина Божијега, који је Отац епасаваних.
Ово се семе адржава и као живо и активно очувава у монашком живљењу, које и јесте утврђење Цркве; н оно у срцима људи стално подсећа на правде Божје и на правде које људи могу да траже од Бога, правде које људи често не знају, све док јавио и снажно ие открију пред собом монашки живот и подвиг.
Бог је почаствовао људски живот монашким живљењем и подвигом, и свет стоји учвршћен и утврђен њиме. „Кроз њих — монахе — етоји свет; њима је људоки живот украшен", вели се у древној Историји монаштва у Египту (увод, стр. 190, изд. Јерусалим 1914).
Зато, оци и браћо, било ко да смо ми, имајмо више поверења у оно у шта се заветујемо облачећи монашку ризу, неголи у саме себе, ма колико били, или мислили да смо, велики и снажни.
Ако већ желимо да учинимо и нешто нашаше, оида нека то буде — да се радујамо што смо се и ми удостојили да будемо монаси и саборци и сунаследници еветих Мученииа. Нека се не узнемиравамо због било које службе коју смо прихватили; немојмо заборавити да наш позив јесте позив мучеништвa, a ο нама и свима нашим људима брине Бог. Бог „опија земљу" (П,сал. 64, 9); зар Он не може да „опије" и срца људи у Цркви Његовој, као што је „опио" и наша срца?
V
Време је да завршимо. Желим да за све иас изразим само једну молитвеиу жељу: Да имамо повсрењс у Бога,молитвено памћење имена Његовог и страдалиичку љубав за Њега. Ко смо ми? A ко је Он? Сви људи, сав овет и ови људи овде, оа овом величином срдаца наших, подвига наишх и љубави наше не можемо да достигнемо ни ширину најмањег прста једне иоге Божије, нити мириадити део од мириада Доброте Његове.
Зато, да признамо себи да смо нико и ништа, и да је вредно и достојно да као живи мученици и сведоци будемо гажвни газом те ноге љубави Божје, у каци муљања аскетског и подвижничког, тј. у христоликом монашком живљењу, да бисмо онда потекли; отуда као вино ново , које радује и весели Бога и срца наша, зато што се само тако претварамо и преливамо у тајну новога живота.
(Превео са лрчког J. А.)