„ПРАВО НА МОЈУ СМРТ" ,ЛАКА" СМРТ—БЛАЖЕНА СМРТ
Са немачког превео Војислав Утвић. Из: »Orthodoxe Rundschau« 34/1977.
Хтео бих да почнем са правним питањем. Y модерно стварање језика спада и то да се реч право повезује са свим могућим стварима, које мећутим с том речју немају никакве везе. А питање како можемо имати право на своју сопствену смрт, је пре свега са гледишта реченичне конструкције — тешко схватљиво; јер да ће свако од нас доживети своју сопствену смрт то је ван сваке сумње. О томе су Платон, а и Рилке, говорили |на врло упечатив начин, да смрт своди у себе све особености живота умирућег човека. Смрт, како је то Рилке у сећањима Malte Launids Brigge сажео и одлично приказао за европску културу, се рађа са нама, расте са нама, да би нас потом на крају нашега живота довела до зрелости и пуноће наше егзистендије, која је завршетак и испунење нашега сопственог бића. Y таквом смислу без сумње постоји право на моју сопствену омрт и то право које се не иалази у параграфима кривичног или грађанског закоиика, него оно произилази из суштине, из онтологије, из постојања моје личне егзистенције. Ове модерне формулације дакле, не мисле на оно што садрже. Исто као и формулација, да жене имају права на своју утробу, дакле да имају право одлу- чивања о неком другом живом бићу, тако исто звучи и право на своју concTBdny смрт, a то је управо претпостављено право да ја своју смрт не доживим онако како ми приличи, него да ја ту смрт доживим онако како то мени одговара.
Тако настаје питање одакле ли то може да потиче такво једно право. Ако ја имам неко право на нешто, онда то значи да се та ствар или тај предмет или тај догађај налазе у мојој моћи располагања, да сам ја дакле у положају да на неки начин ступим у однос са том правном садржином. Пошто је међутим, смрт у основи нешто чиме се не може располагати, то ја никако нисам у положају да своју личну смрт узмем у своје руке, пошто је смрт како то кажу црквене песме и песник „мене изненадила". Она долази неочекивано из препада, када нисам на смрт ни мислио, како су то песници са Далеког истока као и европски пес(ници стално понављали.
Тако сада настаје једно сасвим друкчије расуђивање: човек има могућности да своју смрт уобличи као жртву, као сведочанство. Неизбежност мога умирања може у довршавању мога живота да буде израз мога најоданијег срца, када се ја заузимам за неког дру- гог, или када сам спреман да за моје убећење, за мој најинтимнији живот, за оно за чега сам спреман да живим, ставим као моју смрт на коцку. При томе је већ само питање „моја" дакле поседавање нечега, једјно сасвим сумњиво питање, јер сама смрт не спада у чо- веково биће. Ми можемо себи да претставимо све могуће ствари и све могуће ствари да доживимо и да о њима размишљамо, али у ос- нови узето, о нашој смрти то не можемо. Y тренутку када ми раз- мишљамо о својој смрти, ми пред својим очима имамо смрт других. Када нас једном буде онашла сопствена смрт, сопствено умирање, онда смо ми ти који смо јој потиуно предати, управо они који смо коначно постављени у крајњу и коначну пасивност и недејство, у испаштање.
Смрт мене изненађује. Ова формулација која потиче из песништва и из философије односи се на оно о чему ја управо мислим. И не само код мене самог, него и код оних који су ми мили, код пријатеља које ја познајем, ја сам увек погођен чињеницом да је смрт и на њих дошла изненада. Међутим, то питање или та формулација о „мојој" смрти односи се на сасвим нешто друго. Ту се мисли: да ли постоји право на једну посебну врсту смрти, на смрт без бола и трпљења, да ли ја могу поставити захтев — боље захтев него право — да своју смрт доживим у једној што је могуће пријатнијој форми. Y сваком случају овде можемо рећи да од нас мање Стари Завет, а више Нови Завет захтева да будемо један другом 1на помоћи у часу смрти, да један другоме помогнемо да ту нашу сопствену смрт примимо на један миран начин. Y црквеним молитвама каже се да се молимо за миран крај нашега живота и да будемо сачувани од неочекиване смрти, тако да ту очигледно постоји искрЉи захтев да би се наша смрт одиграла на један начин који ;нас неће ставити на муке и у очајање, него да нам у заједници са нашом породицом и нашом широм заједницом буде дарован мир.
А како се тај захтев или боље речено та нада коју нам је дао Господ Исус Христос, та нада на мирну смрт, на смрт у миру, може остварити, то је једно питање које ћемо још и мало касније поставити. Особеност нашег сопственог умирања састоји се у томе што је наша смрт (нераздвојно и нераскидиво повезана са нашим животом. Та изјава може на први поглед да изгледа празна. Она значи да ми — како је то Рилке рекао — још у доба свога живота, корак по корак, припремамо своју смрт и то не само у смислу ars moriendi, тј. вештине умирања, да се припремамо на своју смрт и да из даље и блиске окупираности својом смрћу будемо спремни за тај тренутак, него и стога што су баш неупадљиве ствари и одлуке нашега живота пресудне за то како ће да се одреди стварни ток или облик нашег умирања.
Y специфичности човековог живота спада и то, да битне ствари и суштинске одлуке нашега живота нису у толикој мери одређене расуђивањем нашега срца и нашега разума, него малим свакодневним догаћајима и малим и неупадљивим делима која ми чинимо. Када Господ Исус Христос говори о томе да је наш живот од одређен оним што смо учинили и најмањем од наше браће, онда се из тога види да Господ Исус Христос ту указује на ону унутарњу структуру човечијег бића — на то су и модерни психолози скретали пажњу — да се права одлука и формирање нашег живота дешавају у свакидашњици: начин како реагујемо у односу на ближњег, како ујутру устајемо а увече лежемо, како се опходимо са нашим пријатељима и познаницима, претпостављенима и потчињенима и како поступамо приликом избора наших сасвим неупадљивих дневних задовољстава и послова. Тако је могуће да је и наша смрт одрећена нашим животом и да треба како се то каже у вечерњим молитвама Цркве, и не само хришћанских цркава него уопште свих религија, да се осврнемо на прогекли дан и да размишљамо о томе, шта се од оних ствари о којима смо током дана размишљали, говорили, доживели и које смо чинили, могу одржати ако би нас изненада препао час смртни. „Научи нас да се сећамо тога, да ћемо морати умрети — да бисмо постали мудри" налази се не само у псалмима Старога завета, него се налази и у умотворинама многих народа, тако да је очигледно да је човек одувек био свестан тога да је нрава мера нашега живота, нашега размишљања и нашега делања, оно мерило које се појављује пред нама у тренутку нашега умирања и наше смрти, и када се питамо које од ствари које смо чинили и стекли кроз живот ће нас пратити и преко смртнога прага.
„ЛАКА" СМРТ
Када се сећамо оних чијом смрћу смо били повезани на посебно погрешан начин, када нам се пре свега чини да је то оцењивање беспредметно, јер у великим тренутцима нашега живота не пита се више да ли су ствари безболне, без муке или напорне, да ли оу лаке или тешке, пошто интензигет доживљенога, силина догађаја издижу нас изнад свих наших слабости, изнад нашег сграха, изнад бола и патњи.
Ова констатација, на посебно дирљив начин, односи се на мученике Цркве и не само на њих него н на људе који су положили свој живот за неко убеђење. Мученичка житија показује нам на упечатљив и реалистичаи начин како ови људи и жене у смртним мукама ни уком случају нису осећали страх пред боловима или мукама којима су били изложени, иего су били пуни жеље да даду сведочанство за Господа Исуса Христа, тако да скоро нису ни приметили шга се то дешава у њиховим телима, па су и они који су их мучили и убијали, били стално поражени чињеницом како се очигледно у сведочењу умирућих стално доказује, да циљ човеков 'није да умре што је могуће мирније, пријатније и безболније, него да својом смрћу исповеднички доврши најинтимнију суштину свога живота.
Спада у мизерију — да употребимо једну реч Блеза Паскала- -човечијег живота, да свима нама вероватно није дато да свој жи- вот завршимо на тај савршени начин, да Господ Исус Христос вероватно сматра да нисмо достојни да наш живот тако изградимо да он буде сведочење за Њега и за славу Његовог светог ваокрсења и Његових оветих страдања на овоме свету. Много је вероватније да ћемо ми свој живот завршити у безначајности и осредњости једног досадног и дугог умирања. Овде се намеће питање о лакој смрти, односно о подносивој смрти као једно заиста озбиљно питање које стоји и пред нашим личним животом као и пред ишчекивањем наше личне смрти.
Умирућег мучи то што ће остати усамљен, људи се повлаче од њега а то је једно старо, једно прастаро искуство које је описано још у Упанишадама и у старим кинеоким књигама као што је И- -Гинг, али које је добило један посебно јасан и тежак израз у самртној соби у коју у модерним болницама уносе човека у агонији. Међутим, не зависи то од спољних околности, ни од самртне собе, ни од кревета који имају точкове па се могу одгурнути даље од других болесника у једну просторију у којој више нема, ниједног човека, него то зависи пре овега од образложења специфичиости самога умирања.
Умирући човек 'напушта људску заједницу. Ова чињеница да он напушта заједницу живих људи чини да су сви њоме погођени. He значи тоако себе довољно јаоно осмотримо — да ми када се удаљимо од неког умирућег, да се ми тада једноставно бојимо да нас је могао питати да ли он баш мора умрети, него ми не знамо тачно о чему бисмо са њиме говорили. Ако би ми са њиме говорили о његовој породици и његовој деци, или о будућости његове куће, о сетви у његовој башти, онда нам се чини да је то као суморна шала, јер он више нема ништа заједничко са тим стварима. Ако говоримо са њиме о прошлости тада имамо тмурни осећај да му тек тада стављамо до знања да он више нема никакве будућности. Али говорити са самртником о нечем другом изгледа нам неприкладно и недозвољено. Тако се лака смрт, према грчкој речи еутаназија, пpe свега састоји у томе да самртник неће бити напуштен и да ће људи који му припадају, наћи облике заједништва у које самртник још може да буде уврштен. Заиста је оно лака смрт, како то казују многе приче, успомене, па можда и наше лично искуство, када отац или мати умру у кругу породице, када се сви окупљени око постеље на коленима моле, одржавајући тако дубоко заједништво какво је постојало и за време живота.
Међутим, понекад се дешава да нас телесни процес умирања удаљи од стварног унутарњег процеса умирања, јер је телесно умирање сувише болно и веома непријатно. Ту се међутим ради о питању практичног и целисходног понашања оних који се налазе крај самртника. Изгледа да је неоепорно да смо ми обавезни, дакле да нам је не само дозвољено, него да је то и наша дужност односно задатак, да самртнику ублажимо болове.
Ми данас можда исувише мало поклањамо пажњу тој вештини да будемо потпора ономе који трпи и који умире, јер уопште ;нисмо свесни тога у какву трзавицу улазимо. Овај проблем се јавља само онда ако се ми недвосмислено и јасно одлучимо да га не усмртимо. Циљ помагања јесте увек лака смрт, смрт без трпљења и мука, без страха и ужаса. Није циљ да ми сами утврдимо крај живота. To могу у свако доба да ураде и лекари као и џелат. Стога је то циљ онога ко жели да помогне.
Ако се човек у јасној одлуци да не усмрти самртника постара да му омогући једну лаку смрг и смрт без мука, онда ће on стварно морати да заложи сву своју умеш1ност и све своје знање, па и своје срце, своје стрпљење и своју пажњу. Ту постаје јаона једна јединствана стварност човечанске љубави, која у нашем превише свесном времену сувише често пада у заборав, a то је та стварност да човек не доживљава нешто само онда ако је присвести. Ми полазимо од схвативе али и безумне заблуде, да само свестан човек, тј. човек који је у ситуацији да о својим доживљајима може да другима поднесе извештај путем знакова и речи, да је дакле само такав човек тај који 'нешто доживљава. Иако је савремена наука јасно указала на то да су први месеци и године малога детета од важности — па можда већ и време развоја у мајчиној утроби, иако оу то временски размаци када о нормалној свести не може да се говори — ми ипак једноставно мислимо да тек са појавом свести настаје човск, и да је човек само онај човек који свесно доживи свој живот и своју смрт.
Међутим, у свакој појави љубави, била она између родитеља и деце, или између оних који се воле, свакоме је познато да је било да ја спавам или сам будан — присутна непрекидна унутарња повезаност љубећих се срдаца, како то кажу псалми: ја спавам али је срце моје будно. A то је једна једноставна, саморазумљива стварност, коју је свако кога је љубав прожела искусио на своме телу или у сопственом срцу. Ова мисао је од тако великог значаја стога, јер нема ништа нечовечније него да напустимо онога ко је без свести, само зато што он више ништа не запажа.
Као и одојче које још не уме да говори, које не уме да се изражава нити даје било какве вести о себи и које је предато материној љубави, прихватајући ту љубав на начин на какав је никада у своме животу неће доживети, исто је тако и самртник чија свест постаје све ужа и ужа и који је упућен на љубав оних који се налазе код њега. И он је предат и биће ношен у своју блажену смрт, пре свих богословских размишљања од оних који се налазе крај њега и који га, њега, човека који све више пада у бесвест, носе својим, љубећим срцем и који га обухватају својим мислима и својом наклоношћу. Нама је то у односу на самртника, исто као и у односу на одојче, олакшано тиме што је тај човек уколико више губи своју свест упућен на нашу помоћ. Како је одушљена мати што јој је омогућено да се стара о малом детету које још не уме да говори, нити да само себи помогне, одушевљена што може да га носи, да га пере, да га храни, облачи и да чини све што је могуће када је реч о наклоности помоћи. Тако нежно треба да се понашамо према беспомоћнима коју умиру.
Пошто им је скренута пажња на ооновну стварност овога од- носа, могуће је чак и савремене људе поново побудити да вољеном
самртнику који више није у стању да говори нити да реагује, искажу своју љубав једноставним пружањем руку, пружањем помоћи — као што се чини према одојчету — стварајући тако једну нову не- раскидну заједницу каква је могућа и према малом детету.
Са запрепашћењем ће сазнати онај који самртнику помаже на такав начин, да се овде 'не ради о спољном пружању помоћи и да је јако велика разлика ако самртника, који испод себе врши столицу и мокрење, положимо на кревет посут тресетном прашином, па га тако оставимо док не умре, или ако се „без потребе" потрудимо да га три или четири пута дневно преврнемо, оперемо и пресвучемо. По правилу ми тек доцвије осећамо да је „бесциљно" пружање помоћи и нама и — како се надамо — самртнику заиста донело користи, према којој труд и напор изгледају скоро беЉачајни.
БЛАЖЕНА СМРТ
Као што је речено, веома је важно да они који му припадају остану крај самртника. При томе се поставља питање које сам већ додирнуо, али joш нисам дао одговор на њега: ми нерадо долазимо самртнику, јер не знамо шта би са њиме разговарали, јер имамо сасвим исправно осећање, да они свакидашњи разговори са којима проводимо свој дан, — да су они такви — како то каже псалам — да наш живот пролази као брбљање и да такви свакидашњи разговори код постеље самртника нису више умесни, мада при томе посебно водимо рачуна о својим речима. Има међутим јако пуно ствари које треба са њим да разговарамо. Међугим, ми не желимо да заобиђемо то сазнање да је блажена смрт и умирање даровано чо- веку само онда ако је смрт врата и капија који воде у један нови живот, ако смрт претставља рађање или ако су у најмању руку сви испуњени надом, да смрт није крај и да она не претставља прекид и уништење него да се скривен испод овог окончања, кидан,а и уништења рађа један нови живот.
Ова изјава има две стране. Једна страна како сам је управо формулисао, јесте да не можемо стајати крај самртника нити можемо имати с њиме заједницу ако смо мишљења, да је са овим животом коиачно крај и то просто из веома оправдане чињенице, што тада самртнику немамо шта рећи нити можемо наћи оправдања зашто би се још задржавали код њега. To је једна страна. Друга страна је, међутим, онај ко, гајећи једну сасвим смелу наду, издржи да остане крај самртника и потруди се да са пажљом и љубављу поднесе поједине моменте умирања и ко иримећује да га непосредно искуство што се налази у близини самргника и смрти испушује си- гурношћу да се ту врши нешто друго од онога што се зове крај једног телесног живота, који уништава самога себе, и да тај и такав човек баш кроз заједништво са самргником бива ојачан у својој нади и да се тиме баш потврћује у том своме поуздању. Ту лежи велика могућност нашег човечјег битисања, да ми тиме што почињемо нешто да радимо, долазимо до таквог искуства коме се раније нисмо смели надати.
После онога што сам баш сада рекао изгледа то тако као да се блаже)на смрт не односи на самога самртника него на оне који су заједно са њиме. Тај утисак је потпуно оправдан, јер човек не умире сам. Y томе се и налази бесмислица свих наших настојања да самртника одвојимо од себе помоћу наркотичних средстава и зидова и да га преместимо у усамљеност његовог сопственог умирања, да бисмо се могли повући од њега. Човек, мећутим, увек умире у заједници — ма колико зидови били дебели. Сасвим је немогуће да се ми од њега сасвим одвојимо и да га се потпуно одрекнемо; ми смо са њиме наји»нтимније повезани и наша лична смрт је увек на путу са нама.
Стога спада у мудрост блажене смрти, у мудрост и вештину умирања да будемо свесни тога да баш кроз смрт улазимо у праву, коначну и неразориву заједницу живота. Овде су видљива она врата и отвара нам се она капија, ту продире она светлост која у пролазности свих наших људских мећусобних друштвених односа омогућујс да коначно наслутимо чврсто и поуздано тле.
Тако се мудрост блаженог умирања састоји у томе што је у њој посебно уочљиво карактер заједништва. To заједништво — да све то опишемо још једном теолошки — сасгоји се у крајњој линији у томе, да смо са Господом Исусом Христом и сами повезани и да су за Њега и живи и мртви у истој мери приоутни и живи. Његова реч, како је рекао св. Јован, прожима све светове, обухватајући и уснуле и живе истом снагом и интензитетом. Мртви Га гледају и виде исто тако јасно као и ми, па можда још јасније и разумљивије него што смо ми у стању да Га препознамо. A у чињеници да смо и ми сами у свој својој осенчености и несавршенству повезани са Господом Исусом Христом, лежи основ наше повезаности са умрлима. Право блаженство смрти састоји се у томе да све оно што је пролазног карактера отступи, да наш свакидашњи груд, (наде, дела добијају свој значај под једним јединим мерилом: да ли на помолу смрти та наша дела још уопште имају смисла? Али то „на помолу смрти" значи пред Господом Исусом Христом. А каква основна промена настаје тиме, желео бих још да објасним на крају.
Постоји живот на помолу смрти који је пун резигнације и очајања, који је исувише свестан тога да ништа од оних ствари које ја волим и до којих ми је стало, не могу да понесем преко границе смрти, те стога све до највеће дубине изгледа бесмислено, јер баш ништа није постојано пред стварношћу смрти.
Али ако поменуто мерило није пролазност и уништавајућа снага смрти, него Господ Исус Христос, тада се све ствари мењају, нако основни став остаје исти. Оно што је очигледно промвнљивог ка- рактера, оно што се очигледно не може понети собом у оно царство после смрти, губи свој значај; но пошто се то може принети Господу Исусу Христу и пошто то пред Господом Исусом Христом стиче једно сасвим ново значење, па иако то значење није одлучујуће ипак је оно од битног значаја, онда је мени Христом омогућено да ства- ри поново волим на нови начин. Тако св. апостол Павле каже: ја дајем све. Свети апостол Петар слуша о Господу Исусу Христу: ко напусти кућу и имање, жену и дете и све оно што је његово -
томе ће се то вратити хиљадоструко натраг. To је блаженство смрти да ја будем свестан тога да у заједништву и пред Господом Исусом Христом пролазност не значи ништа друго него да оно што је нева- жно и ружно у овом животу, отпада и да права узвишеност и права лепота, она права суштина, оно право биће овога живота самом смрћу није повређено, јер ће то Господ Исус Христос узети и вазнети преко прага смрти у истинско постојање. Тако се и на икони васкрсења јасно види како Христос води Адама за руку, и кроз врата смрти уводи га у свет истинског живота.
Са немачког превео Војислав Утвић. Из: »Orthodoxe Rundschau« 34/1977.
Хтео бих да почнем са правним питањем. Y модерно стварање језика спада и то да се реч право повезује са свим могућим стварима, које мећутим с том речју немају никакве везе. А питање како можемо имати право на своју сопствену смрт, је пре свега са гледишта реченичне конструкције — тешко схватљиво; јер да ће свако од нас доживети своју сопствену смрт то је ван сваке сумње. О томе су Платон, а и Рилке, говорили |на врло упечатив начин, да смрт своди у себе све особености живота умирућег човека. Смрт, како је то Рилке у сећањима Malte Launids Brigge сажео и одлично приказао за европску културу, се рађа са нама, расте са нама, да би нас потом на крају нашега живота довела до зрелости и пуноће наше егзистендије, која је завршетак и испунење нашега сопственог бића. Y таквом смислу без сумње постоји право на моју сопствену омрт и то право које се не иалази у параграфима кривичног или грађанског закоиика, него оно произилази из суштине, из онтологије, из постојања моје личне егзистенције. Ове модерне формулације дакле, не мисле на оно што садрже. Исто као и формулација, да жене имају права на своју утробу, дакле да имају право одлу- чивања о неком другом живом бићу, тако исто звучи и право на своју concTBdny смрт, a то је управо претпостављено право да ја своју смрт не доживим онако како ми приличи, него да ја ту смрт доживим онако како то мени одговара.
Тако настаје питање одакле ли то може да потиче такво једно право. Ако ја имам неко право на нешто, онда то значи да се та ствар или тај предмет или тај догађај налазе у мојој моћи располагања, да сам ја дакле у положају да на неки начин ступим у однос са том правном садржином. Пошто је међутим, смрт у основи нешто чиме се не може располагати, то ја никако нисам у положају да своју личну смрт узмем у своје руке, пошто је смрт како то кажу црквене песме и песник „мене изненадила". Она долази неочекивано из препада, када нисам на смрт ни мислио, како су то песници са Далеког истока као и европски пес(ници стално понављали.
Тако сада настаје једно сасвим друкчије расуђивање: човек има могућности да своју смрт уобличи као жртву, као сведочанство. Неизбежност мога умирања може у довршавању мога живота да буде израз мога најоданијег срца, када се ја заузимам за неког дру- гог, или када сам спреман да за моје убећење, за мој најинтимнији живот, за оно за чега сам спреман да живим, ставим као моју смрт на коцку. При томе је већ само питање „моја" дакле поседавање нечега, једјно сасвим сумњиво питање, јер сама смрт не спада у чо- веково биће. Ми можемо себи да претставимо све могуће ствари и све могуће ствари да доживимо и да о њима размишљамо, али у ос- нови узето, о нашој смрти то не можемо. Y тренутку када ми раз- мишљамо о својој смрти, ми пред својим очима имамо смрт других. Када нас једном буде онашла сопствена смрт, сопствено умирање, онда смо ми ти који смо јој потиуно предати, управо они који смо коначно постављени у крајњу и коначну пасивност и недејство, у испаштање.
Смрт мене изненађује. Ова формулација која потиче из песништва и из философије односи се на оно о чему ја управо мислим. И не само код мене самог, него и код оних који су ми мили, код пријатеља које ја познајем, ја сам увек погођен чињеницом да је смрт и на њих дошла изненада. Међутим, то питање или та формулација о „мојој" смрти односи се на сасвим нешто друго. Ту се мисли: да ли постоји право на једну посебну врсту смрти, на смрт без бола и трпљења, да ли ја могу поставити захтев — боље захтев него право — да своју смрт доживим у једној што је могуће пријатнијој форми. Y сваком случају овде можемо рећи да од нас мање Стари Завет, а више Нови Завет захтева да будемо један другом 1на помоћи у часу смрти, да један другоме помогнемо да ту нашу сопствену смрт примимо на један миран начин. Y црквеним молитвама каже се да се молимо за миран крај нашега живота и да будемо сачувани од неочекиване смрти, тако да ту очигледно постоји искрЉи захтев да би се наша смрт одиграла на један начин који ;нас неће ставити на муке и у очајање, него да нам у заједници са нашом породицом и нашом широм заједницом буде дарован мир.
А како се тај захтев или боље речено та нада коју нам је дао Господ Исус Христос, та нада на мирну смрт, на смрт у миру, може остварити, то је једно питање које ћемо још и мало касније поставити. Особеност нашег сопственог умирања састоји се у томе што је наша смрт (нераздвојно и нераскидиво повезана са нашим животом. Та изјава може на први поглед да изгледа празна. Она значи да ми — како је то Рилке рекао — још у доба свога живота, корак по корак, припремамо своју смрт и то не само у смислу ars moriendi, тј. вештине умирања, да се припремамо на своју смрт и да из даље и блиске окупираности својом смрћу будемо спремни за тај тренутак, него и стога што су баш неупадљиве ствари и одлуке нашега живота пресудне за то како ће да се одреди стварни ток или облик нашег умирања.
Y специфичности човековог живота спада и то, да битне ствари и суштинске одлуке нашега живота нису у толикој мери одређене расуђивањем нашега срца и нашега разума, него малим свакодневним догаћајима и малим и неупадљивим делима која ми чинимо. Када Господ Исус Христос говори о томе да је наш живот од одређен оним што смо учинили и најмањем од наше браће, онда се из тога види да Господ Исус Христос ту указује на ону унутарњу структуру човечијег бића — на то су и модерни психолози скретали пажњу — да се права одлука и формирање нашег живота дешавају у свакидашњици: начин како реагујемо у односу на ближњег, како ујутру устајемо а увече лежемо, како се опходимо са нашим пријатељима и познаницима, претпостављенима и потчињенима и како поступамо приликом избора наших сасвим неупадљивих дневних задовољстава и послова. Тако је могуће да је и наша смрт одрећена нашим животом и да треба како се то каже у вечерњим молитвама Цркве, и не само хришћанских цркава него уопште свих религија, да се осврнемо на прогекли дан и да размишљамо о томе, шта се од оних ствари о којима смо током дана размишљали, говорили, доживели и које смо чинили, могу одржати ако би нас изненада препао час смртни. „Научи нас да се сећамо тога, да ћемо морати умрети — да бисмо постали мудри" налази се не само у псалмима Старога завета, него се налази и у умотворинама многих народа, тако да је очигледно да је човек одувек био свестан тога да је нрава мера нашега живота, нашега размишљања и нашега делања, оно мерило које се појављује пред нама у тренутку нашега умирања и наше смрти, и када се питамо које од ствари које смо чинили и стекли кроз живот ће нас пратити и преко смртнога прага.
„ЛАКА" СМРТ
Када се сећамо оних чијом смрћу смо били повезани на посебно погрешан начин, када нам се пре свега чини да је то оцењивање беспредметно, јер у великим тренутцима нашега живота не пита се више да ли су ствари безболне, без муке или напорне, да ли оу лаке или тешке, пошто интензигет доживљенога, силина догађаја издижу нас изнад свих наших слабости, изнад нашег сграха, изнад бола и патњи.
Ова констатација, на посебно дирљив начин, односи се на мученике Цркве и не само на њих него н на људе који су положили свој живот за неко убеђење. Мученичка житија показује нам на упечатљив и реалистичаи начин како ови људи и жене у смртним мукама ни уком случају нису осећали страх пред боловима или мукама којима су били изложени, иего су били пуни жеље да даду сведочанство за Господа Исуса Христа, тако да скоро нису ни приметили шга се то дешава у њиховим телима, па су и они који су их мучили и убијали, били стално поражени чињеницом како се очигледно у сведочењу умирућих стално доказује, да циљ човеков 'није да умре што је могуће мирније, пријатније и безболније, него да својом смрћу исповеднички доврши најинтимнију суштину свога живота.
Спада у мизерију — да употребимо једну реч Блеза Паскала- -човечијег живота, да свима нама вероватно није дато да свој жи- вот завршимо на тај савршени начин, да Господ Исус Христос вероватно сматра да нисмо достојни да наш живот тако изградимо да он буде сведочење за Њега и за славу Његовог светог ваокрсења и Његових оветих страдања на овоме свету. Много је вероватније да ћемо ми свој живот завршити у безначајности и осредњости једног досадног и дугог умирања. Овде се намеће питање о лакој смрти, односно о подносивој смрти као једно заиста озбиљно питање које стоји и пред нашим личним животом као и пред ишчекивањем наше личне смрти.
Умирућег мучи то што ће остати усамљен, људи се повлаче од њега а то је једно старо, једно прастаро искуство које је описано још у Упанишадама и у старим кинеоким књигама као што је И- -Гинг, али које је добило један посебно јасан и тежак израз у самртној соби у коју у модерним болницама уносе човека у агонији. Међутим, не зависи то од спољних околности, ни од самртне собе, ни од кревета који имају точкове па се могу одгурнути даље од других болесника у једну просторију у којој више нема, ниједног човека, него то зависи пре овега од образложења специфичиости самога умирања.
Умирући човек 'напушта људску заједницу. Ова чињеница да он напушта заједницу живих људи чини да су сви њоме погођени. He значи тоако себе довољно јаоно осмотримо — да ми када се удаљимо од неког умирућег, да се ми тада једноставно бојимо да нас је могао питати да ли он баш мора умрети, него ми не знамо тачно о чему бисмо са њиме говорили. Ако би ми са њиме говорили о његовој породици и његовој деци, или о будућости његове куће, о сетви у његовој башти, онда нам се чини да је то као суморна шала, јер он више нема ништа заједничко са тим стварима. Ако говоримо са њиме о прошлости тада имамо тмурни осећај да му тек тада стављамо до знања да он више нема никакве будућности. Али говорити са самртником о нечем другом изгледа нам неприкладно и недозвољено. Тако се лака смрт, према грчкој речи еутаназија, пpe свега састоји у томе да самртник неће бити напуштен и да ће људи који му припадају, наћи облике заједништва у које самртник још може да буде уврштен. Заиста је оно лака смрт, како то казују многе приче, успомене, па можда и наше лично искуство, када отац или мати умру у кругу породице, када се сви окупљени око постеље на коленима моле, одржавајући тако дубоко заједништво какво је постојало и за време живота.
Међутим, понекад се дешава да нас телесни процес умирања удаљи од стварног унутарњег процеса умирања, јер је телесно умирање сувише болно и веома непријатно. Ту се међутим ради о питању практичног и целисходног понашања оних који се налазе крај самртника. Изгледа да је неоепорно да смо ми обавезни, дакле да нам је не само дозвољено, него да је то и наша дужност односно задатак, да самртнику ублажимо болове.
Ми данас можда исувише мало поклањамо пажњу тој вештини да будемо потпора ономе који трпи и који умире, јер уопште ;нисмо свесни тога у какву трзавицу улазимо. Овај проблем се јавља само онда ако се ми недвосмислено и јасно одлучимо да га не усмртимо. Циљ помагања јесте увек лака смрт, смрт без трпљења и мука, без страха и ужаса. Није циљ да ми сами утврдимо крај живота. To могу у свако доба да ураде и лекари као и џелат. Стога је то циљ онога ко жели да помогне.
Ако се човек у јасној одлуци да не усмрти самртника постара да му омогући једну лаку смрг и смрт без мука, онда ће on стварно морати да заложи сву своју умеш1ност и све своје знање, па и своје срце, своје стрпљење и своју пажњу. Ту постаје јаона једна јединствана стварност човечанске љубави, која у нашем превише свесном времену сувише често пада у заборав, a то је та стварност да човек не доживљава нешто само онда ако је присвести. Ми полазимо од схвативе али и безумне заблуде, да само свестан човек, тј. човек који је у ситуацији да о својим доживљајима може да другима поднесе извештај путем знакова и речи, да је дакле само такав човек тај који 'нешто доживљава. Иако је савремена наука јасно указала на то да су први месеци и године малога детета од важности — па можда већ и време развоја у мајчиној утроби, иако оу то временски размаци када о нормалној свести не може да се говори — ми ипак једноставно мислимо да тек са појавом свести настаје човск, и да је човек само онај човек који свесно доживи свој живот и своју смрт.
Међутим, у свакој појави љубави, била она између родитеља и деце, или између оних који се воле, свакоме је познато да је било да ја спавам или сам будан — присутна непрекидна унутарња повезаност љубећих се срдаца, како то кажу псалми: ја спавам али је срце моје будно. A то је једна једноставна, саморазумљива стварност, коју је свако кога је љубав прожела искусио на своме телу или у сопственом срцу. Ова мисао је од тако великог значаја стога, јер нема ништа нечовечније него да напустимо онога ко је без свести, само зато што он више ништа не запажа.
Као и одојче које још не уме да говори, које не уме да се изражава нити даје било какве вести о себи и које је предато материној љубави, прихватајући ту љубав на начин на какав је никада у своме животу неће доживети, исто је тако и самртник чија свест постаје све ужа и ужа и који је упућен на љубав оних који се налазе код њега. И он је предат и биће ношен у своју блажену смрт, пре свих богословских размишљања од оних који се налазе крај њега и који га, њега, човека који све више пада у бесвест, носе својим, љубећим срцем и који га обухватају својим мислима и својом наклоношћу. Нама је то у односу на самртника, исто као и у односу на одојче, олакшано тиме што је тај човек уколико више губи своју свест упућен на нашу помоћ. Како је одушљена мати што јој је омогућено да се стара о малом детету које још не уме да говори, нити да само себи помогне, одушевљена што може да га носи, да га пере, да га храни, облачи и да чини све што је могуће када је реч о наклоности помоћи. Тако нежно треба да се понашамо према беспомоћнима коју умиру.
Пошто им је скренута пажња на ооновну стварност овога од- носа, могуће је чак и савремене људе поново побудити да вољеном
самртнику који више није у стању да говори нити да реагује, искажу своју љубав једноставним пружањем руку, пружањем помоћи — као што се чини према одојчету — стварајући тако једну нову не- раскидну заједницу каква је могућа и према малом детету.
Са запрепашћењем ће сазнати онај који самртнику помаже на такав начин, да се овде 'не ради о спољном пружању помоћи и да је јако велика разлика ако самртника, који испод себе врши столицу и мокрење, положимо на кревет посут тресетном прашином, па га тако оставимо док не умре, или ако се „без потребе" потрудимо да га три или четири пута дневно преврнемо, оперемо и пресвучемо. По правилу ми тек доцвије осећамо да је „бесциљно" пружање помоћи и нама и — како се надамо — самртнику заиста донело користи, према којој труд и напор изгледају скоро беЉачајни.
БЛАЖЕНА СМРТ
Као што је речено, веома је важно да они који му припадају остану крај самртника. При томе се поставља питање које сам већ додирнуо, али joш нисам дао одговор на њега: ми нерадо долазимо самртнику, јер не знамо шта би са њиме разговарали, јер имамо сасвим исправно осећање, да они свакидашњи разговори са којима проводимо свој дан, — да су они такви — како то каже псалам — да наш живот пролази као брбљање и да такви свакидашњи разговори код постеље самртника нису више умесни, мада при томе посебно водимо рачуна о својим речима. Има међутим јако пуно ствари које треба са њим да разговарамо. Међугим, ми не желимо да заобиђемо то сазнање да је блажена смрт и умирање даровано чо- веку само онда ако је смрт врата и капија који воде у један нови живот, ако смрт претставља рађање или ако су у најмању руку сви испуњени надом, да смрт није крај и да она не претставља прекид и уништење него да се скривен испод овог окончања, кидан,а и уништења рађа један нови живот.
Ова изјава има две стране. Једна страна како сам је управо формулисао, јесте да не можемо стајати крај самртника нити можемо имати с њиме заједницу ако смо мишљења, да је са овим животом коиачно крај и то просто из веома оправдане чињенице, што тада самртнику немамо шта рећи нити можемо наћи оправдања зашто би се још задржавали код њега. To је једна страна. Друга страна је, међутим, онај ко, гајећи једну сасвим смелу наду, издржи да остане крај самртника и потруди се да са пажљом и љубављу поднесе поједине моменте умирања и ко иримећује да га непосредно искуство што се налази у близини самргника и смрти испушује си- гурношћу да се ту врши нешто друго од онога што се зове крај једног телесног живота, који уништава самога себе, и да тај и такав човек баш кроз заједништво са самргником бива ојачан у својој нади и да се тиме баш потврћује у том своме поуздању. Ту лежи велика могућност нашег човечјег битисања, да ми тиме што почињемо нешто да радимо, долазимо до таквог искуства коме се раније нисмо смели надати.
После онога што сам баш сада рекао изгледа то тако као да се блаже)на смрт не односи на самога самртника него на оне који су заједно са њиме. Тај утисак је потпуно оправдан, јер човек не умире сам. Y томе се и налази бесмислица свих наших настојања да самртника одвојимо од себе помоћу наркотичних средстава и зидова и да га преместимо у усамљеност његовог сопственог умирања, да бисмо се могли повући од њега. Човек, мећутим, увек умире у заједници — ма колико зидови били дебели. Сасвим је немогуће да се ми од њега сасвим одвојимо и да га се потпуно одрекнемо; ми смо са њиме наји»нтимније повезани и наша лична смрт је увек на путу са нама.
Стога спада у мудрост блажене смрти, у мудрост и вештину умирања да будемо свесни тога да баш кроз смрт улазимо у праву, коначну и неразориву заједницу живота. Овде су видљива она врата и отвара нам се она капија, ту продире она светлост која у пролазности свих наших људских мећусобних друштвених односа омогућујс да коначно наслутимо чврсто и поуздано тле.
Тако се мудрост блаженог умирања састоји у томе што је у њој посебно уочљиво карактер заједништва. To заједништво — да све то опишемо још једном теолошки — сасгоји се у крајњој линији у томе, да смо са Господом Исусом Христом и сами повезани и да су за Њега и живи и мртви у истој мери приоутни и живи. Његова реч, како је рекао св. Јован, прожима све светове, обухватајући и уснуле и живе истом снагом и интензитетом. Мртви Га гледају и виде исто тако јасно као и ми, па можда још јасније и разумљивије него што смо ми у стању да Га препознамо. A у чињеници да смо и ми сами у свој својој осенчености и несавршенству повезани са Господом Исусом Христом, лежи основ наше повезаности са умрлима. Право блаженство смрти састоји се у томе да све оно што је пролазног карактера отступи, да наш свакидашњи груд, (наде, дела добијају свој значај под једним јединим мерилом: да ли на помолу смрти та наша дела још уопште имају смисла? Али то „на помолу смрти" значи пред Господом Исусом Христом. А каква основна промена настаје тиме, желео бих још да објасним на крају.
Постоји живот на помолу смрти који је пун резигнације и очајања, који је исувише свестан тога да ништа од оних ствари које ја волим и до којих ми је стало, не могу да понесем преко границе смрти, те стога све до највеће дубине изгледа бесмислено, јер баш ништа није постојано пред стварношћу смрти.
Али ако поменуто мерило није пролазност и уништавајућа снага смрти, него Господ Исус Христос, тада се све ствари мењају, нако основни став остаје исти. Оно што је очигледно промвнљивог ка- рактера, оно што се очигледно не може понети собом у оно царство после смрти, губи свој значај; но пошто се то може принети Господу Исусу Христу и пошто то пред Господом Исусом Христом стиче једно сасвим ново значење, па иако то значење није одлучујуће ипак је оно од битног значаја, онда је мени Христом омогућено да ства- ри поново волим на нови начин. Тако св. апостол Павле каже: ја дајем све. Свети апостол Петар слуша о Господу Исусу Христу: ко напусти кућу и имање, жену и дете и све оно што је његово -
томе ће се то вратити хиљадоструко натраг. To је блаженство смрти да ја будем свестан тога да у заједништву и пред Господом Исусом Христом пролазност не значи ништа друго него да оно што је нева- жно и ружно у овом животу, отпада и да права узвишеност и права лепота, она права суштина, оно право биће овога живота самом смрћу није повређено, јер ће то Господ Исус Христос узети и вазнети преко прага смрти у истинско постојање. Тако се и на икони васкрсења јасно види како Христос води Адама за руку, и кроз врата смрти уводи га у свет истинског живота.
Блажена смрт то је смрт у заједништву, којој ми можемо мно- го више допринети него што омо често свесни тога, више и од труда који улажемо, a то има своју основу у томе што је то заједништво кроз Њега, кроз Господа Исуса Христа даровано нама, па је стога упркос свој безначајности и упркос свом страху од смрти, та смрт постала блажено приближавање једном блаженом путу који нас води све ближе Њему, али и нас саме стално приближава једне другима.
Summary
Revd. Dr. A. Backhaus
»RIGHT ON MY OWN DEATH«. »PAINLESS« DEATH — DEATH IN A SAINTLY WAY
The author, who is a priest and medical counsellor, summs up his experience he had with dying people.
First of all, he points out that to speak about the »right of one's own death« is an improper way to state the whole problem since in the notion of the right there is a possibility of an disposal and possession. However, death is beyond our possession or disposal and therefore any juridical talk about this is pointless. Only Plato and Rilke could somehow speak about one's own death in a poetical context, by seeing in the final moment of death the very completion of one's own life and destiny.
Ii is more proper to say that we have not the right but the demand to have our own death in the least suffering. In the Church's prayers the desire is clearly stated that the end of our life be peaceful and painless. The ars moriendi is the arl of preparing our own death by everyday small good deeds. Therefore, only the great saints who led a pure and fruitful life have been deemed worthy to endure the exceptional way of dyng as martyrs. We, average people, expect to iinish our life in the mediocre and boring way of dying in long sufferings and hence, we need the support of our family and, larger, of the Church community.
Like a new-born child, even without developed conscience, who feels the love and tenderness of his mother, so in the similar way is the man in the death hour when loosing the conscience, nevertheless feels the care and presence of his beloved family and friends.
Only prayer and faith, which show that dying is not the end but a passing into a new life with Christ can help the dying man.
This article has been translated from the »Orthodoxe Rundschau«, No. 34/1977.
Summary
Revd. Dr. A. Backhaus
»RIGHT ON MY OWN DEATH«. »PAINLESS« DEATH — DEATH IN A SAINTLY WAY
The author, who is a priest and medical counsellor, summs up his experience he had with dying people.
First of all, he points out that to speak about the »right of one's own death« is an improper way to state the whole problem since in the notion of the right there is a possibility of an disposal and possession. However, death is beyond our possession or disposal and therefore any juridical talk about this is pointless. Only Plato and Rilke could somehow speak about one's own death in a poetical context, by seeing in the final moment of death the very completion of one's own life and destiny.
Ii is more proper to say that we have not the right but the demand to have our own death in the least suffering. In the Church's prayers the desire is clearly stated that the end of our life be peaceful and painless. The ars moriendi is the arl of preparing our own death by everyday small good deeds. Therefore, only the great saints who led a pure and fruitful life have been deemed worthy to endure the exceptional way of dyng as martyrs. We, average people, expect to iinish our life in the mediocre and boring way of dying in long sufferings and hence, we need the support of our family and, larger, of the Church community.
Like a new-born child, even without developed conscience, who feels the love and tenderness of his mother, so in the similar way is the man in the death hour when loosing the conscience, nevertheless feels the care and presence of his beloved family and friends.
Only prayer and faith, which show that dying is not the end but a passing into a new life with Christ can help the dying man.
This article has been translated from the »Orthodoxe Rundschau«, No. 34/1977.