ЗДРАВЉЕ КОЈЕ ПОБЕЂУЈЕ СМРТ1)
(Предавање одржано на осмом Свејелинском Симпосиону Мастологије, у Солуну 7. марта 2002. године.)
Архимандрит Василије Гондикакис игуман манастира Ивирона на Светој Гори
Не знам зашто је од мене затражено да говорим на овом лекарском скупу. Не знам ни како сам убедио себе да прихватим позив.
Када сам, међутим, приступио Хипократу - учитељу и оцу медици- некада сам видео и чуо да се он, својим животом и вештином, тако јасно и осећајно богословски изражава, осетио сам, рекао бих, јединствено спокојство и осмелио се за овај сусрет.
Хипократ не говори о уској стручности. Он говори о целокупном човеку, о духовном и телесном бићу и здрављу његовом и ни са чим се не суочава фрагментарно. Њега не оставља равнодушним ни најмања ситница, која се поставља и функционише као органски део у човеку као целини.
Он вас (=лекаре) обавезује да дате заклетву: да ћете чисто и свето сачувати сав живот свој и вештину* 2). Чисто (=αγνως), што значи чистоту живота, и свето (=Όσιος), што указује на свештени однос са Богом, као предуслов за чистоту живота.
Стога је читав ваш живот, са боловима и радостима својим, изучавање и добра обрада самога себе; проучавање целог човека и медицинске науке.
Ви жртвујете и везујете сав живот свој да бисте доживели његов најдубљи смисао и да бисте га објављивали, као благослов, својом вештином, и на крају, да бисте га сведочили самим присуством својим.
Ви са страхопопгговањем приносите Богу себе саме, другог човека и ваше односе.
Са поштовањем улазите у дом другога, у његов приватни живот, у душу, у тело, у причу, у слабости и наду његову. Он вам отвара своје срце. Показује вам рану своју. Описује вам свој бол, који често не може да лоцира и да искаже. Жели да му ви утолите дубоку жеђ за здрављем, животом и за оностраним, неприступним, за чим чезне, и нема смелости да вам каже. Ви, међутим, то знате, јер ви сте лекари.
1] Види: Хипократова заклетва, 16.
Осећате да је простор свештен. Болесник не тражи просто лек против болова. Он тражи своје здравље и живот свој. Он жели „да не умре‘в).
Он иште, на крају, нешто што превазилази вас саме. Нешто што не можете да му дате. Он тражи нешто што сви ми као људи тражимо.
Будући, дакле, да човек жели да не умре, а ипак умире, да ли, тада, можемо да кажемо да лекар, у сваком случају, не остварује свој циљ, да, у сваком случају, губи игру, и да ли треба да призна да није успео? Мислим, не.
Овде се не налазимо на пољу људске логике и јунаштва из народних песама, у којима се Дигенис рве на гумну са Харосом, да би, на крају, увек Харос однео победу, тј. да би смрт однела победу.
Налазимо се у другој реалности, словесној и силној, ако хоћете, у другом Дигенису. „ Смрт би усмрћена “3 4) „Христос, сишавши сам у Ад, да би Га сатро, изишавши понесе многе венце победе “5).
Будући да тражимо оно што је човеку недостижно; будући да само то даје смисао и драж ономе нгго је достижно и пролазно у нашем животу; будући да треба да достигнемо оно нгго је недостижно, свима нам је потребна одважност вере.
Она представља саставни део људског бића. Као шго човек има потребу за кисеоником, да би у овом животу живео, тако, да би вечно живео, он има потребу за силом вере.
Човек треба да почне тиме што ће бити истинит и одважан. Да искрено говори. Да изражава своју помисао. Тако он природно напредује.
На крају га спасава одважност вере, вере у Живот, одважност поверења у Оног Непознатог, који је све што постоји привео у постојање, у Оног који говори: , 6) Вера твоја спасе те
Уколико желимо да упознамо целог човека (не неку другу животињу); уколико желимо да упознамо тајну живота и васцелог света, који је једно тело са човеком, без помоћи вере то не можемо да постигнемо.
„Ако не поверујете, нећете се одржати“,7) говори Исаија. Ако не поверујете немогуће је да схватите оно што је несхватљИво!
И Хераклит потврђује да „многе божанске ствари због безверја превиђамо и не познајемо“.
Одважан човек говори: „Верујем у Бога који ме надилази, који је невидљив, непојмљив, недокучив. Верујем у Њега за кога ми се понекад чини да не постоји. Доживљавам ону истину, да се велике и свештене ствари затварају онима који испитују, а чуда серазоткривају онима који сеу вери поклањају шајни 8)
3) В. Јн.6, 50.
4) Октоих, Глас 1, Недеља, БоГородичан нахвалите.
5) Пентикостар, Стихови Синаксара Пасхалне Недеље
6) Мт. 9,22.
7) Ис. 7, 9.
8) Октоих, глас 5, Недеља, Стихира на Хвалите.
Он иште, на крају, нешто што превазилази вас саме. Нешто што не можете да му дате. Он тражи нешто што сви ми као људи тражимо.
Будући, дакле, да човек жели да не умре, а ипак умире, да ли, тада, можемо да кажемо да лекар, у сваком случају, не остварује свој циљ, да, у сваком случају, губи игру, и да ли треба да призна да није успео? Мислим, не.
Овде се не налазимо на пољу људске логике и јунаштва из народних песама, у којима се Дигенис рве на гумну са Харосом, да би, на крају, увек Харос однео победу, тј. да би смрт однела победу.
Налазимо се у другој реалности, словесној и силној, ако хоћете, у другом Дигенису. „ Смрт би усмрћена “3 4) „Христос, сишавши сам у Ад, да би Га сатро, изишавши понесе многе венце победе “5).
Будући да тражимо оно што је човеку недостижно; будући да само то даје смисао и драж ономе нгго је достижно и пролазно у нашем животу; будући да треба да достигнемо оно нгго је недостижно, свима нам је потребна одважност вере.
Она представља саставни део људског бића. Као шго човек има потребу за кисеоником, да би у овом животу живео, тако, да би вечно живео, он има потребу за силом вере.
Човек треба да почне тиме што ће бити истинит и одважан. Да искрено говори. Да изражава своју помисао. Тако он природно напредује.
На крају га спасава одважност вере, вере у Живот, одважност поверења у Оног Непознатог, који је све што постоји привео у постојање, у Оног који говори: , 6) Вера твоја спасе те
Уколико желимо да упознамо целог човека (не неку другу животињу); уколико желимо да упознамо тајну живота и васцелог света, који је једно тело са човеком, без помоћи вере то не можемо да постигнемо.
„Ако не поверујете, нећете се одржати“,7) говори Исаија. Ако не поверујете немогуће је да схватите оно што је несхватљИво!
И Хераклит потврђује да „многе божанске ствари због безверја превиђамо и не познајемо“.
Одважан човек говори: „Верујем у Бога који ме надилази, који је невидљив, непојмљив, недокучив. Верујем у Њега за кога ми се понекад чини да не постоји. Доживљавам ону истину, да се велике и свештене ствари затварају онима који испитују, а чуда серазоткривају онима који сеу вери поклањају шајни 8)
3) В. Јн.6, 50.
4) Октоих, Глас 1, Недеља, БоГородичан нахвалите.
5) Пентикостар, Стихови Синаксара Пасхалне Недеље
6) Мт. 9,22.
7) Ис. 7, 9.
8) Октоих, глас 5, Недеља, Стихира на Хвалите.
На крају
агоније моје личне Гетсиманије долази до
тога да кажем. ,Да
буде воља Твоја“. Тада се агонија завршава. Све старо пролази, нова твар живи.
За мене Бог није неки потчињени коме ја указујем шгга му ваља чинити, већ говорим:, Да буде воља Твоја .
И рађа се једно другачије чуло: вера и сила , које преплављују целог човека , попут благодати божанског Причешћа, која улази у душу и тело, и долази „у све делове, у бубреге, у срце“.9)
О централној теми вере, о познању натприродних и натчулних ствари, често имамо извесно погрешно схватање. Често као Бога обожавамо, не Бога, него неки Његов идол (конструкцију руку и ума човечијег), а вером називамо, не одважност препуштања Њему, и безграничног поверења у Њега, већ користољубиво, на дозе узимање, које сами подешавамо по сопственом нахођењу. Тада се не ради о вери, већ о магији која хоће Бога да потчини човеку.
Чујмо Светог Максима Исповедника како говори на тему Бога и вере, и удахнимо чист ваздух и дух слободе који спасава човека.
„Нека Бог претходи ономе што се швори и ономе што се мисли; Он је јединствени ум оних што мисле и онога о чему се мисли, и реч оних што говоре и говореног, и живот оних који живе и оживљаваних, који јесте и постаје свима све, за оне који јесу и постају; а по себи ни на који начин нити јесте, нити постаје ишта од оних што јесу или постају, будући да се по природи својој не сврстава у ред ни са којим од бића. Стога више приличи да се назива небиће, што Му је сродније, јер Он надилази (—трансцендира, δια το υπερ ηναε.) биће“10).
Крајњи исход Светог Максима јесте да због надсуштаствености (υπεραειναε) Богу више пристоји назив небиће, неголи биће, јер ми као људи можемо на разноразне начине да схватимо појам постојања Бога.
Зато, само ослањајући се на Њега „Непостојећег“ можемо постојати.
Постајеш свестан да се налазиш у тајни живота који ти је Он даровао. Благодариш за то. Не присвајаш га, јер уколико га присвојиш, губиш га.
Уколико га у духу благодарности (евхаристије) дајеш на дар другима, као што је теби на дар дат, тада, губећи и жртвујући живот свој, душу своју, ти је спасаваш и чуваш за живот вечни.
Изађи из љуштуре свога самољубља. Не жели ништа за себе. Реци: „Имам више поверења у Тебе који си ме довео у живот, неголи у себе.
9).Ввлики Часослов, Молитве блвгодарењв после Светог Причешћв
10) Мистагогија, Р.С. 91,664 А-В.
Теби препуштам сав живот свој и наду. Не говорим ти шта треба да чиниш. Кажем ти да чиниш шта год хоћеш. Јер си Ти мене, премда ти ја ништа нисам рекао - будући да нисам постојао - привео у живот. Сада имам смелости да све дам, и живот свој, Теби који си ми га даровао.
Ти си моја прошлост и будућност моја. Немам другога. Чини шта год хоћеш. Видео сам да си ме до сада обасуо доброчинствима, знаним и незнаним.
Много је више незнаних, јер све је доброчинство. И страдања, за која ми се чини да су проклетства, само су снажни благослови.
Према томе, завршетак моје молитве су речи: „Нека буде воља Твоја“.
Боље је страдање по вољи Божијој, из ког ће се родити светлост утехе, него фантастичан успех, који доживљавам као сигурни пакао.
Уколико си, као лекар, достигао до зрелости духа; уколико си достигао до вере и доживљаја силе која самодејствује (=αυτενεργει) и спасава човека; уколико припадаш истински верујућима, тада изнутра благодариш Богу, скрушаваш се, не причаш много, и многе и тешке ствари Бог чини.
Бориш се да помогнеш другоме да се излечи, да задобије здравље. Или, боље је да кажемо, помажеш му да се суочи, да се правилно суочава са болешћу, болом, страдањима и смрћу.
Уколико то успевате у свом животу, уколико сте свесни да нас је Неко привео из небића у биће, да нас је неко родио, дужни смо да дамо живот свој, да га жртвујемо зарад других, који представљају нас саме.
Ако сте свесни да нам је Он дао силу себеизграђујућу , утеху која цвета из бола, помоћ која долази из туге, радост која кроз Крст долази, Крст који укида смрт (Разрушио си Крстом својим смрт. 11)
Ако сте осетили шта значи да ће они „који потрпе Бога обновити снагу, и залепршати крилима као орли“,2). Да ће из њих понићи друга сила, и да ће се у њима страдања обратити у благослове, а телесне болести и муке постати повод задобијања снажнијег духовног расположења.
Уколико дођете до уверености да нас поверење у Њега, које је само љубав, спасава, чак и када се чини да нестајемо, да је Он са нама чак и онда када се чини да нас напунгга.
11) Окгоих, глас 7, Недеља, Тропар.
12) Ис.40,31.
Уколико дођете дотле да немате никакав приговор ни за једног човека или догађај у свом животу. Уколико благодарите Богу за све, за пријатне и непријатне ствари. Уколико осећате да из непријатних и болних ствари произлази најача молитва. Уколико срцем својим прихватате реч светог
Григорија Паламе, који каже да је све добро, не изузимајући ни смрт, осим греха13). Уколико заједно са Аввом Исаком осећате да се у срцу вашем распламсава радост када на смрт помислите 14).
Тада сте ви прави лекари, и радујете се свом животу и ви сте утеха за друге.
Полазите од Хипократа, који живи, размишља, дела у чистоти и светости, а завршавате у Новој Твари Цркве, где Лекар душа и тела, не да једноставно исправља пропале, него васкрсава мртве.
Тада и само присуство ваше благотворно делује на болесника, који вас види као спаситеља, и који је од много бола постао осетљив, и стоји пред вама као отворени цвет, као отворена рана.
Ваша појава има јединствену тежину. Сваки покрет душе и тела вашег одражава се на болесника, који се, као дрхтави лист, хвата за вас.
У том свештеном тренутку пацијент може да поклекне због једне речи, једног погледа , једног геста. Или, пак , да добије снагу, да васкрсне храброст његова, од једног осмеха, једне речи , једног погледа.
Једно или друго дешава се само од себе, без воље лекара, сходно садржају који он у себи носи, сходно томе колико би за другог и за браћу своју све жртвовао . Када болесник одлази, када се губи, када не може да прими лекове, нити било какву другу подршку, тада лекар који је свој живот и умеће сачувао у чистоти, има нешто да му пружи. Он, као зрели плод, одише миомирисом, благоухањем живота15), који прима онај ко се налази у крајњој нужди.
Тада ви имате једну посебну везу са болесником.
Он умире за вас и говори вам, свим бићем својим, о смрти, о преласку.
Ви живите за њега и говорите му, свим бићем својим, о животу који надилази смрт.
Збива се извесно тајанствено унутрашње уписивање - обострана помоћ - која се остварује на узвишеном и свештеном нивоу. Први, болесник, скончава . Други , лекар, долази до извесне кончине. Свим трудом својим, у чистоти и светости, у животу и послу, он има да пружи нешто што исходи у том часу (без посебног труда), и то доживљава као харизму (=благодатни дар), и онај ко даје и онај ко прима16). То запечаћује њихов однос. Он прати болесника и после његове смрти. Они заувек остају заједно.
У одређеном тренутку, на мерачу за притисак који лекар ставља на врат болесника, чују се откуцаји срца. Када је са свим опуштено лекар не чује ништа, као и када се срце превише скупља.
13) В. Сабрана дела Св. Григорија Паламе, Солун 1985, том 9, стр. 468.
14) В. Беседа 33, превод Калиника Пандократорског, стр.81.
15) 1Кор.2,16.
16) В. Откривење 2,17.
За мене Бог није неки потчињени коме ја указујем шгга му ваља чинити, већ говорим:, Да буде воља Твоја .
И рађа се једно другачије чуло: вера и сила , које преплављују целог човека , попут благодати божанског Причешћа, која улази у душу и тело, и долази „у све делове, у бубреге, у срце“.9)
О централној теми вере, о познању натприродних и натчулних ствари, често имамо извесно погрешно схватање. Често као Бога обожавамо, не Бога, него неки Његов идол (конструкцију руку и ума човечијег), а вером називамо, не одважност препуштања Њему, и безграничног поверења у Њега, већ користољубиво, на дозе узимање, које сами подешавамо по сопственом нахођењу. Тада се не ради о вери, већ о магији која хоће Бога да потчини човеку.
Чујмо Светог Максима Исповедника како говори на тему Бога и вере, и удахнимо чист ваздух и дух слободе који спасава човека.
„Нека Бог претходи ономе што се швори и ономе што се мисли; Он је јединствени ум оних што мисле и онога о чему се мисли, и реч оних што говоре и говореног, и живот оних који живе и оживљаваних, који јесте и постаје свима све, за оне који јесу и постају; а по себи ни на који начин нити јесте, нити постаје ишта од оних што јесу или постају, будући да се по природи својој не сврстава у ред ни са којим од бића. Стога више приличи да се назива небиће, што Му је сродније, јер Он надилази (—трансцендира, δια το υπερ ηναε.) биће“10).
Крајњи исход Светог Максима јесте да због надсуштаствености (υπεραειναε) Богу више пристоји назив небиће, неголи биће, јер ми као људи можемо на разноразне начине да схватимо појам постојања Бога.
Зато, само ослањајући се на Њега „Непостојећег“ можемо постојати.
Постајеш свестан да се налазиш у тајни живота који ти је Он даровао. Благодариш за то. Не присвајаш га, јер уколико га присвојиш, губиш га.
Уколико га у духу благодарности (евхаристије) дајеш на дар другима, као што је теби на дар дат, тада, губећи и жртвујући живот свој, душу своју, ти је спасаваш и чуваш за живот вечни.
Изађи из љуштуре свога самољубља. Не жели ништа за себе. Реци: „Имам више поверења у Тебе који си ме довео у живот, неголи у себе.
9).Ввлики Часослов, Молитве блвгодарењв после Светог Причешћв
10) Мистагогија, Р.С. 91,664 А-В.
Теби препуштам сав живот свој и наду. Не говорим ти шта треба да чиниш. Кажем ти да чиниш шта год хоћеш. Јер си Ти мене, премда ти ја ништа нисам рекао - будући да нисам постојао - привео у живот. Сада имам смелости да све дам, и живот свој, Теби који си ми га даровао.
Ти си моја прошлост и будућност моја. Немам другога. Чини шта год хоћеш. Видео сам да си ме до сада обасуо доброчинствима, знаним и незнаним.
Много је више незнаних, јер све је доброчинство. И страдања, за која ми се чини да су проклетства, само су снажни благослови.
Према томе, завршетак моје молитве су речи: „Нека буде воља Твоја“.
Боље је страдање по вољи Божијој, из ког ће се родити светлост утехе, него фантастичан успех, који доживљавам као сигурни пакао.
Уколико си, као лекар, достигао до зрелости духа; уколико си достигао до вере и доживљаја силе која самодејствује (=αυτενεργει) и спасава човека; уколико припадаш истински верујућима, тада изнутра благодариш Богу, скрушаваш се, не причаш много, и многе и тешке ствари Бог чини.
Бориш се да помогнеш другоме да се излечи, да задобије здравље. Или, боље је да кажемо, помажеш му да се суочи, да се правилно суочава са болешћу, болом, страдањима и смрћу.
Уколико то успевате у свом животу, уколико сте свесни да нас је Неко привео из небића у биће, да нас је неко родио, дужни смо да дамо живот свој, да га жртвујемо зарад других, који представљају нас саме.
Ако сте свесни да нам је Он дао силу себеизграђујућу , утеху која цвета из бола, помоћ која долази из туге, радост која кроз Крст долази, Крст који укида смрт (Разрушио си Крстом својим смрт. 11)
Ако сте осетили шта значи да ће они „који потрпе Бога обновити снагу, и залепршати крилима као орли“,2). Да ће из њих понићи друга сила, и да ће се у њима страдања обратити у благослове, а телесне болести и муке постати повод задобијања снажнијег духовног расположења.
Уколико дођете до уверености да нас поверење у Њега, које је само љубав, спасава, чак и када се чини да нестајемо, да је Он са нама чак и онда када се чини да нас напунгга.
11) Окгоих, глас 7, Недеља, Тропар.
12) Ис.40,31.
Уколико дођете дотле да немате никакав приговор ни за једног човека или догађај у свом животу. Уколико благодарите Богу за све, за пријатне и непријатне ствари. Уколико осећате да из непријатних и болних ствари произлази најача молитва. Уколико срцем својим прихватате реч светог
Григорија Паламе, који каже да је све добро, не изузимајући ни смрт, осим греха13). Уколико заједно са Аввом Исаком осећате да се у срцу вашем распламсава радост када на смрт помислите 14).
Тада сте ви прави лекари, и радујете се свом животу и ви сте утеха за друге.
Полазите од Хипократа, који живи, размишља, дела у чистоти и светости, а завршавате у Новој Твари Цркве, где Лекар душа и тела, не да једноставно исправља пропале, него васкрсава мртве.
Тада и само присуство ваше благотворно делује на болесника, који вас види као спаситеља, и који је од много бола постао осетљив, и стоји пред вама као отворени цвет, као отворена рана.
Ваша појава има јединствену тежину. Сваки покрет душе и тела вашег одражава се на болесника, који се, као дрхтави лист, хвата за вас.
У том свештеном тренутку пацијент може да поклекне због једне речи, једног погледа , једног геста. Или, пак , да добије снагу, да васкрсне храброст његова, од једног осмеха, једне речи , једног погледа.
Једно или друго дешава се само од себе, без воље лекара, сходно садржају који он у себи носи, сходно томе колико би за другог и за браћу своју све жртвовао . Када болесник одлази, када се губи, када не може да прими лекове, нити било какву другу подршку, тада лекар који је свој живот и умеће сачувао у чистоти, има нешто да му пружи. Он, као зрели плод, одише миомирисом, благоухањем живота15), који прима онај ко се налази у крајњој нужди.
Тада ви имате једну посебну везу са болесником.
Он умире за вас и говори вам, свим бићем својим, о смрти, о преласку.
Ви живите за њега и говорите му, свим бићем својим, о животу који надилази смрт.
Збива се извесно тајанствено унутрашње уписивање - обострана помоћ - која се остварује на узвишеном и свештеном нивоу. Први, болесник, скончава . Други , лекар, долази до извесне кончине. Свим трудом својим, у чистоти и светости, у животу и послу, он има да пружи нешто што исходи у том часу (без посебног труда), и то доживљава као харизму (=благодатни дар), и онај ко даје и онај ко прима16). То запечаћује њихов однос. Он прати болесника и после његове смрти. Они заувек остају заједно.
У одређеном тренутку, на мерачу за притисак који лекар ставља на врат болесника, чују се откуцаји срца. Када је са свим опуштено лекар не чује ништа, као и када се срце превише скупља.
13) В. Сабрана дела Св. Григорија Паламе, Солун 1985, том 9, стр. 468.
14) В. Беседа 33, превод Калиника Пандократорског, стр.81.
15) 1Кор.2,16.
16) В. Откривење 2,17.
У прелазном тренутку даје се извесна порука, коју да би примио, треба да будеш приправан.
Прелазни и крајње свештени тренутак јесте тренутак рађања ново- рођенчета; или одласка, кончине болесник (за осетљивог човека је сваки тренутак у животу прелазан).
Новорођенче и самртник имају нечег заједничког. Обоје, и новорођенче и самртник, као крајње слабашна створења, имају потребу за бригом неког другог, ко може да је пружи.
Не постоји слабашније младунче од човека. Не постоји осетљивији самртник од човека, који попут новорођенчета иште брижност.
Свештен је тренутак рађања детета. Оно се одваја од топлог и познатог простора материце своје мајке, где је имало обезбеђене услове живота - крв, храну, кисеоник.
Сада се пупчана врпца пресеца. Оно бива бачено у страно и хладно окружење. Мора да дише, плаче. Тражи дојку своје мајке да би подојило млеко живота.
Свештен је и тренутак самртника, који у часу велике промене и преласка у неко друго стање тражи неке руке да га прихвате. Да неки другачији ваздух удахне , неко друго млеко да подоји.
Ви се у том часу налазите поред њега. У том часу речи се превазилазе. Лекови су непотребни. Дух делује. „Ћути свако тело човечије и стоји са страхом и трепетом“17) пред тајном која нас надилази. Човек не делује. Позната дејства и уобичајене интервенције не пружају нипгга.
Налазимо се у стању сличном оном за које Господ саветује: Не брините се унапред шта ћете рећи тада, него шта вам се да , то реците. Јер нећете говорити ви, него Дух Светип
И Апостол говори: Моја проповед не беху људске речи. „Не би убедљивим речима људске мудрости, него у показивању духа и силе 19)
Тада, када речи престају и поништава се моћ лекова, делује сила вере. Тада се проверавају, не медицинска знања лекара, већ сила вере његове. Тада се обелодањује издржљивост и домет његове терапије.
Ако у смирењу и страху Божијем све поверава Њему, који је Лекар душа и тела, управо тада разуме и доживљава речи Господње, да ће они који верују „говорити новим језицима.... на болеснике полагаће руке и оздрављаће “20).
Он безгласно говори другим језиком, и та, ћутањем изговорена реч, говори у бескрај.
Она исијава зраке који сажижу рак страха и смрти.
17) В. Херувимска песма Велике Суботе. 18> Мк. 13,11.
19) 1Кор.2,4.
20)Мк. 16,17-18.
Прелазни и крајње свештени тренутак јесте тренутак рађања ново- рођенчета; или одласка, кончине болесник (за осетљивог човека је сваки тренутак у животу прелазан).
Новорођенче и самртник имају нечег заједничког. Обоје, и новорођенче и самртник, као крајње слабашна створења, имају потребу за бригом неког другог, ко може да је пружи.
Не постоји слабашније младунче од човека. Не постоји осетљивији самртник од човека, који попут новорођенчета иште брижност.
Свештен је тренутак рађања детета. Оно се одваја од топлог и познатог простора материце своје мајке, где је имало обезбеђене услове живота - крв, храну, кисеоник.
Сада се пупчана врпца пресеца. Оно бива бачено у страно и хладно окружење. Мора да дише, плаче. Тражи дојку своје мајке да би подојило млеко живота.
Свештен је и тренутак самртника, који у часу велике промене и преласка у неко друго стање тражи неке руке да га прихвате. Да неки другачији ваздух удахне , неко друго млеко да подоји.
Ви се у том часу налазите поред њега. У том часу речи се превазилазе. Лекови су непотребни. Дух делује. „Ћути свако тело човечије и стоји са страхом и трепетом“17) пред тајном која нас надилази. Човек не делује. Позната дејства и уобичајене интервенције не пружају нипгга.
Налазимо се у стању сличном оном за које Господ саветује: Не брините се унапред шта ћете рећи тада, него шта вам се да , то реците. Јер нећете говорити ви, него Дух Светип
И Апостол говори: Моја проповед не беху људске речи. „Не би убедљивим речима људске мудрости, него у показивању духа и силе 19)
Тада, када речи престају и поништава се моћ лекова, делује сила вере. Тада се проверавају, не медицинска знања лекара, већ сила вере његове. Тада се обелодањује издржљивост и домет његове терапије.
Ако у смирењу и страху Божијем све поверава Њему, који је Лекар душа и тела, управо тада разуме и доживљава речи Господње, да ће они који верују „говорити новим језицима.... на болеснике полагаће руке и оздрављаће “20).
Он безгласно говори другим језиком, и та, ћутањем изговорена реч, говори у бескрај.
Она исијава зраке који сажижу рак страха и смрти.
17) В. Херувимска песма Велике Суботе. 18> Мк. 13,11.
19) 1Кор.2,4.
20)Мк. 16,17-18.
У последњем часу и при краЈњем суду, када Је за човека све под претњом, све се мења и другачије рачуна. Гвожђе се кује док је вруће. На највишој температури природни закони и односи међу њима се мењају. Односи болести и терапије. Болесника и лекара.
Ви дајете здравље и узимате га. У једном тренутку - не подешавајући када и колико, ви заузимате место болесника. Помажете и бивате помогнути.
Ви сте и одашиљач и пријемник поруке живота.
Болесник вама указује помоћ. Уколико, као помогнути и лечени од стране болесника, осећате захвалност, тада и ви можете њему да помог- нете, да му узвратите. Тада се ваша знања и лекови најбоље афирмишу.
Не знаш, на крају, пггаје боље и пожељније: да будеш здрав (тј. лекар) или болесник (тј. лечени).
Не знаш да ли имамо већу потребу за здрављем пропадљивог тела, или за утехом која побеђује и укида смрт у овом животу. Или, на крају, не знамо, да ли нам је многоцењено осећање благодарности и снаге више пружило здравље и безболност у животу, или болести, страдања, бол и муке.
„Гле, кроз крст дође - и стално долази -радост целоме свету“.21)
На концу, када је све под претњом, када се све губи, говориш: Нема човек потребу за многим пропадљивим стварима. Све што је сакупио, сабрао и заволео у свом кратком животу, напушта га. Али га не напупгга жеђ за оностраним, за нечим најмањгш што укида смрт.
У тешком часу претеће буре, да би спасио људске душе, капетан баца све у море. Лекар одсеца и баца делове тела, да би спасио човека. Пушта нипггавно тело да сиђе у гроб, и спасава се оно што се не губи у души и телу.
„ Сеје се тело душевно, устаје тело духовно “.22)
На крају, нити нас телесно здравље спасава, нити нас болест уништава.
Успех је стећи здравље, које се болешћу усавршује23>, и живот који смрћу постаје вечност.
Живимо у Христу Исусу живот који из Гроба произиђе и произлази. Тада се радујемо и овом и оном животу, који нам је литургијски већ сада дарован.
Ви сте изабрали свето и свештено занимање, које вас поставља у трагично привилегован положај. Сусрећете човека у најтежем и најсве- штенијем тренутку живота његовог.
Да вас удостоји Бог да се покажете достојни свога посланства.
СајелинскоГ превео Дејан Ристић
21) Пеншикосшар, Поредак Часова Светле Седмице. 22> 1Кор.15,44.
23) В. 2Кор. 12,9.
ВИДОСЛОВ ПРЕОБРАЖЕЊЕ 2009
Ви дајете здравље и узимате га. У једном тренутку - не подешавајући када и колико, ви заузимате место болесника. Помажете и бивате помогнути.
Ви сте и одашиљач и пријемник поруке живота.
Болесник вама указује помоћ. Уколико, као помогнути и лечени од стране болесника, осећате захвалност, тада и ви можете њему да помог- нете, да му узвратите. Тада се ваша знања и лекови најбоље афирмишу.
Не знаш, на крају, пггаје боље и пожељније: да будеш здрав (тј. лекар) или болесник (тј. лечени).
Не знаш да ли имамо већу потребу за здрављем пропадљивог тела, или за утехом која побеђује и укида смрт у овом животу. Или, на крају, не знамо, да ли нам је многоцењено осећање благодарности и снаге више пружило здравље и безболност у животу, или болести, страдања, бол и муке.
„Гле, кроз крст дође - и стално долази -радост целоме свету“.21)
На концу, када је све под претњом, када се све губи, говориш: Нема човек потребу за многим пропадљивим стварима. Све што је сакупио, сабрао и заволео у свом кратком животу, напушта га. Али га не напупгга жеђ за оностраним, за нечим најмањгш што укида смрт.
У тешком часу претеће буре, да би спасио људске душе, капетан баца све у море. Лекар одсеца и баца делове тела, да би спасио човека. Пушта нипггавно тело да сиђе у гроб, и спасава се оно што се не губи у души и телу.
„ Сеје се тело душевно, устаје тело духовно “.22)
На крају, нити нас телесно здравље спасава, нити нас болест уништава.
Успех је стећи здравље, које се болешћу усавршује23>, и живот који смрћу постаје вечност.
Живимо у Христу Исусу живот који из Гроба произиђе и произлази. Тада се радујемо и овом и оном животу, који нам је литургијски већ сада дарован.
Ви сте изабрали свето и свештено занимање, које вас поставља у трагично привилегован положај. Сусрећете човека у најтежем и најсве- штенијем тренутку живота његовог.
Да вас удостоји Бог да се покажете достојни свога посланства.
СајелинскоГ превео Дејан Ристић
21) Пеншикосшар, Поредак Часова Светле Седмице. 22> 1Кор.15,44.
23) В. 2Кор. 12,9.
ВИДОСЛОВ ПРЕОБРАЖЕЊЕ 2009